Arhitektonskim projektom, osim toga što je neophodan izvođačima, prikazuje se vizija i iskazuje namera da se vizija ostvari. Tako je i na adresi Andrićev venac 10 u Beogradu načinjen projekat hotela po imenu Nobel koji upravo niče u kvartu između ulica Kneza Miloša, Kralja Milana i Andrićevog venca, preko puta Pionirskog parka i blizu Starog dvora, u sred gradske matrice. Kvart je nastao krajem devetnaestog veka, otada se razvijao, gradio i opet rušio, menjao se sve do danas. Na mestu gde se događa novo zdanje u uličnom broju 10, izgrađena je stambena zgrada 1924. godine po projektu Živka Nikolića koji je svoju viziju, u skladu sa tadanjim kulturnim obrascem, ovaplotio koristeći elemente tada upotrebljavanog „beogradskog stila”, ma šta to značilo, ali je dodao i prepoznatljive elemente ruske secesije, takođe prisutne u Beogradu, koju su doneli ruski arhitekti izbegavajući posledice revolucije negde pri kraju Prvog svetskog rata. Zgrada je rekonstruisana nakon Drugog svetskog rata, bila je pre toga namenjena stanovanju pa baletska škola ali i sedište Japanske ambasade, a danas doživljava još jednu promenu mada svetskog rata (Trećeg) nije bilo. Da li je to dokaz da arhitektura ne prihvata uvek uslove i ograničenja tradicije ili ritam sleda događaja u vremenu.
Vizija autora arhitekte Ane Zatezalo Schenk, iskazana u projektu koji se upravo realizuje jednostavnim i logičniom postupkom preklapanja, transformacije, stapanja, ujedinjavanja arhitektonskih jezika iz dva vremena, šalje poruku o trajanju grada i njegovim promenama bez suvišnih prideva. Fasadni zid postojeće zgrade je, rekomponovan i rekonstruisan, opstao u izvornoj dimenziji i liku kao pročelje nove zgrade materijalizovane u gornjim etažama staklom i metalom. Arhitektonski iskaz vredan pažnje, obeležava snažno i jasno, do patetičnosti, potencijal vremena u kome se proces obnove arhitekture i dijaloga savremenog i zatečenog događa. Savremeni govor jasno, nedvosmisleno i jednostavano, ne trošeći mnogo reči, iskazuje svoj stav o mestu u kontekstu živog i vitalnog urbanog miljea Beograda i u saglasiju je sa starijim, pomalo manirističkim i kitnjastim narečjem sa početka prošlog veka. Tako je ceo tekst izgovoren u jednom dahu, bez dileme i zamuckivanja. Pred očima Beograđana stvara se novo lice zdanja koje spaja vremena i stvaralačke domete u jedinstvenu novu vrednost, projekat nudi u gradskom miljeu poruku o tome da se život grada nastavlja dalje ali i da uvažava i koristi sa poštovanjem nekada stvorene vrednosti.
Projekat nudi Beogradu novu vrednost u najboljem maniru savremenog promišljanja o gradjenju grada koristeći uzorno mogućnosti koje nudi urbana reciklaža. Nova arhitektonika sledi predhodno stvoreno delo, zatečenu formu i ambijent na uličnom licu iz čega crpi energiju za stvaranje zgrade koja komunicira sa okruženjem na prirodan način i obeležava vreme, sadašnje ali i ono od ranije. Vizija novog objekta promišljenog za ovo i buduće vreme, ali sposobnog da koristi slogove za nove reči iz pređašnjih postulata, upravo svedoči o kontinuitetu stvaranja, obnove i prirodnih promena u gradskoj matrici. Početkom prošlog veka izgrađeno zdanje, sledeći tada aktuelni manir, zasnovano je na simetriji i naglašenoj centričnosti fasade, neodoljivo podsećajući na lice, portret, bilo kog građanina u prolazu. Prenošenje te arhitektonike u savremeno doba učinjeno je ne vulgarnom kopijom, već rekompozicijom i rekonstrukcijom prilagođavajući zdanje savremenim potrebama i standardima građenja, zadržavajući izvorne ukrase inkorporirane u tamni kamen, unoseći u gradski milje specifičnu plastiku koja se prenosi u današnje vreme, u savrenmeni arhitektonski izraz.
No, nameravana obnova gradskog kraja nailazi na otpor. Uobičajeno je u Beogradu da građani iz neposrednog susedstva, kao i na mnogim drugim mestima pa je to postalo već trivijalno i stereotipno, nisu saglasni sa novom gradnjom tvrdeći da im je ugrožena ili bitno izmenjena životna sredina, da im je uskraćeno sunce ili dovedena u pitanje stabilnost njihovih objekata, ili da novo lice zgrade ne podržava naviknuti, tradicionalni ambijent Andrićevog venca. Kasnije se protestu priključilo i nekoliko arhitekata, dežurnih branitelja Beograda od njegovog prirodnog razvoja, uz podršku medija koji to čine tiraža radi ne razumevajući temu koje su se poduhvatili. Svi oni smatraju da je to neprimeren graditeljski gest i naravno, ne iznoseći razumne i jasne razloge za svoj stav i uverenje, osim banalnih i uvek istih, ponavljanih, mantri o neophodnosti očuvanja tradicionalnih vrednosti. Svi oni – i građani i dežurni branitelji – zaboravili su da je na mestu zgrada preko puta parka, pa i onih u kojima sada borave nezadovoljnici, nekada stajale neke druge kuće, deo ondašnjeg Beograda, koje su vremenom zamenjene palatama. Svakako tu spada i zgrada u broju 10, došlo je vreme da se i ona transformiše i sledi logiku življenja urbanog miljea. Arhitekta je našao primeren odgovor ispisujući rečenicu o prirodnoj promeni koja arte faktom u nastajanju svakako jeste u duhu autentično zabeležene arhitekture i ambijenta Andrićevog venca.
Posle, kad neimari odu, zgrada će živeti svoj život donoseći dobre vibracije celom kvartu i okruženju, a nerazumevanje okoline i neprikladne reči će utihnuti jer je zdanje osmišljeno u skladu sa aktuelnim kulturološkim obrascem. Hotel na Andrićevom vencu je projektovan sa ciljem da stvori arhitektonski odgovornu zgradu koja učestvuje u poboljšanju ambiijenta kvarta nudeći novo zelenilo i čisto uređeno zajedničko dvorište umesto sadašnjeg zapuštenog prostora. Kontinuitet fronta ulice Andrićev venac naspram Pionirskog parka koji će se ogledati u prozorima novog zdanja, postaće jedinstven i uravnotežen urbani prostor ostvaren bez agresije koja često prati stvaranje nove zgrade u starom gradskom tkivu. Onda će i jezik kojim su se odvajkada sporazumevali građani i arhitekti biti ponovo prepoznat pa će zajedno moći da određuju vrednosti zgrada i ambijenata koji se u grad unose. Zdanje koje niče na Andrićevom vencu je zaista prilika da se to i dogodi.