Nedavno je predsednik jedne beogradske opštine, podnoseći izveštaj o stanju i razgranatosti divlje gradnje na teritoriji za koju je zadužen i koja mu je na brigu poverena, izrekao tvrdnju da su objekti izgrađeni bez dozvola, dakle nelegalno, četiri puta brojniji od legalnih, dakle sa dozvolama, i da je toj nabujalosti doprineo nedostatak planova te ljudi, šta će, zidaju ne bi li smestili svoje porodice i zaklonili ih od nepogoda. Kreativno mišljenje i inventivno smišljeno rešenje u svakom trenutku je, naravno, veoma korisno, posebno kada se time krivica prebacuje na tuđa leđa a svoja rasterećuju. Osim kad je u pitanju dužnosnik, jer je on obavezan da, ako već ne poznaje temu, bude elementarno informisan i bude oprezan dok iznosi svoje mišljenje, kako ne bi unosio dodatnu zabunu međ građanstvo. Dakle, nije sasvim tačno da je uzrok divlje gradnje, ili kako je zvanično zovu – nelegalna, nedostatak planova. Beograd ima Generalni plan 2021. gde su jasno određene zone za individualnu izgradnju, koja i jeste preovlađujuća u nelegalnom graditeljstvu, i sledeći slovo zakona moguće je da građanin nameran da zida na osnovu tog dokumenta dobije validne uslove i dozvole za gradnju, ukoliko za tu zonu ne postoji Plan detaljne regulacije. Uzrok je ipak u nečem drugom: u blagonaklonom stavu države prema graditeljima, vrlim prestupnicima, zato što su oni sem toga i glasači, a koji koriste brži, jeftiniji i manje zamoran način da ostvare svoju potrebu, pa i na zemljištu koje nije građevinsko.
I novi Predlog zakona o planiranju, ne brinući dovoljno o mogućim ozbiljnim posledicama koje neminovno slede u vidu novih divljih tvorevina, i dalje ide na ruku takvom načinu. Jer u želji da pojednostavi proceduru, što je sasvim u redu i dobordošlo ako bude, ukida, na primer, važnu i neophodnu dokumentaciju pri legalizaciji: dovoljno je pokazati fotografiju izgrađenog objekta umesto projekta, uz dokaze o svojini, i ostvariti pravo na uknjiženje. A cena legalizacije je primerena ideji uprošćavanja rešenja problema. Uvažavajući potrebu da se problem nelegalno gradjenih objekata, a ima ih preko stopedeset hiljada širom Beograda, konačno reši i grad oslobodi ove more, ipak nije dobro stimulisati olakšicama građane koji su kršili zakon, mada taj isti zakon predviđa čak i zatvorske kazne za takvu rabotu. Umesto obeshrabrivanja potencijalnih budućih prekršilaca, naglašavanja da institucije to neće tolerisati i da je izgradnja po ovom modelu neprihvatljiva, novim zakonomn šalje se signal da, kada se to već i ako bude i ako se ipak dogodi, neko povoljno rešenje će se naći za graditelje sa one strane zakona. A oni tako nešto i očekuju i rade svoj posao relaksirano jer ih je iskustvo tome naučilo.
Očekivanje nelegalnih gradograditelja da će se problem koji su gradu napravili ipak nekako razrešiti, na neki način ispunjava Gradonačelnik Beograda koji će pokušati da interveniše u Predlogu zakona o planiranju i izgradnji amandmanom kojim bi se sve nelegalne, divlje građevinske tvorevine diljem Beograda a koje nisu na javnim koridorima, uvrstile u proceduru legalizacije bez obzira kada su nastale ili čak započete, ne bi li se do kraja iduće godine ova delatnost sasvim zaustavila. Razume se da je neophodno urediti ovu zonu antigradskog ponašanja, i inicijativa Gradonačelnika je sasvim u redu, pragmatična je i možda jedino moguća pod uslovom da budu obezbeđeni instrumenti za sprečavanje novih pokušaja gradnje bez dozvola i bilo gde, posle usvajanja narečenog zakona. Uostalom, i postojeći zakon je propisao da će nelegalne građevine izgrađene do 2003. godine biti legalizovane a one posle te godine neće, ali gradilo se i dalje i posle tog datuma, masovno i masivno, graditelji su upravo računali sa popustljivošću države i njenom nemoći da se odupre igri velikih brojeva. Bar do sada! Sve prepreke i olakšice kojim su divlji graditelji bili izloženi ili čašćeni nisu dale očekivani rezultat i za nadati se da je država najzad smogla snage i donela odluku da se suprotstavi nasilju koji kvazi građani sprovode nad Beogradom, menjajući mu lik, urbanitet i tradiciju na neprimeren način.
Najzad, i pored nade koju budi odlučnost vođe Beograda da se spreči pretvaranje prestonice u svojevrstan urbani arte fakt, izvan pameti i neponovljivo primitivan, ružan i nedostojan bilo kog grada, nije uhu izmakla reč o pojednostavljenju procedure legalizacije i plaćanju novčanih naknada, koje će svakako biti u skladu sa ekonomskim trenutkom, i da zato vlasnici neće za ozakonjenje nezakonito podignutih kuća plaćati više desetina hiljada evra jer to ne bi bilo pošteno. Poštenje u ovom slučaju ne sme biti relativizovana kategorija jer se radi o postupku ljudi koji građenje kuća nisu uradili u skladu sa tom značajnom i poštovanja vrednom osobinom ljudske vrste. Osim toga, nagrađujući prekršioce različitim povlasticama, nova pravila legalizacije zaista mogu povrediti sve one druge Beograđane koji su gradili po slovu zakona, podnoseći sve nevolje u tom postupku, plaćajući zemljište, takse, naknade, projekte, trošeći značajno vreme u čekanju da se neki papir napiše i potpiše. Za njih zakon ne predviđa nikakvu nagradu ili bar pohvalu uz isti broj reči namenjenih nelegalnim graditeljima, pa se mogu osetiti povređenima i namerni su da kupuju visoke šešire kako bi nekako pokrili uši za koje misle da im ubrzano rastu.
Uz podršku i poštovanje za akciju regulisanja dosadašnjeg i sprečavanja budućeg nelegalnog graditeljstva, zaista bi bilo važno da se svi, iz bilo koje sfere graditelja, tretiraju ravnopravno i da svi budu pošteno opterećeni istim teretom, bez popusta i bez obaziranja na ekonomske prilike koje su legalisti prebrodili bosonogi, a ovim drugima, nelegalnima, kao da se kupuje nepromočiva obuća. U školi kada đak napravi neku nepodopštinu, učitelj mu oprosti iz pedagoških razloga, ali đak se obaveže i obeća da tako nešto neće ponoviti i tako se stvar izgladi. Sledeći taj provereni princip i preslikavajući ga u proces legalizacije divlje izgrađenih objekata, očekuje se da učinioci graditeljske nepodopštine umesto obećanja da nikad više to neće ponoviti, plate šta su dužni u punoj ceni i da se tako ta stvar izgladi.