General Potemkin je za prilike dolaska ruske carice gradio fasade bez zgrade pozadi a posle je to prihvaćeno i u vreme stolovanja Sovjetskog saveza kada su fasade crtali na ogromnim panoima, uz puteve da se ne vidi ono iza, krš koji se tamo gnjezdio. Postala je to uobičajena praksa, procurela i ove predele, u sećanju je ostala scena podizanja neviđeno velikih šarenih panoa sa prigodnim parolama kako bi se sakrio krš Maleškog brda od očiju druga Tita kada je darovao narodu most Gazelu. Posle su to preuzeli građani kao postupak za svoje potrebe, ali ni gradska vlast nije ostala neosetljiva na provereni metod stvaranja virtuelne stvarnosti za koji je zaključila da je koristan i probitačan. Nekada je tu aktivnost finansirla iz javne kase a sada, u skladu sa tržišnom ekonomijom, daje prostore za virtualitete pod kiriju, način koristan ali u osnovi ideja je ista kao u Potemkina. Mogli bi da se nabrajaju primeri ovakve snalažljivosti i danas. Izuzetno značajan događaj na ovu temu beleži se u samom centru grada, proteklo vreme ga je stavilo u zonu zaborava, međutim poruka je dovoljno jaka da i danas jeste aktuelan i reprezentuje temu.
Na ravnom krovu visoke zgrade u ulici Gavrila Principa, sagledive u prvom planu sa Brankovog mosta, izgrađene su pre neku deceniju dve prizemne zgrade sa baštama, tipičan i lep primer penthouse gradnje na lokalni način. Bio je to nedvosmisleno iskazan lični stav pridošlih Beograđana o gradu, njihovo viđenje korišćenja gradskih resursa i promocija posebnih kulturnih vrednosti koje su poneli odnekuda i ispostavili ih u centru Beograda. Kao ozbiljni ljudi, oni su svoj stav realizovali u gradskoj matrici sa svim potrebnim urbanističkim uslovima, saglasnostima i dozvolama koje im izdadoše odgovarajuće gradske institucije. Time su institucije prihvatile u celosti i stav dotičnih građana i njihove vrednosti, može se reći da su imali sluha za multikulturalnost a to podrazumeva prihvatanje i drugih mišljenja i pravila, osim onih Beogradskih, oveštalih. .
Onda je godinama ta urbana i arhitektonska tvorevina u centru Beograda izazivala veoma oprečne komentare. Većinu komentatora je bila užasnuta, smatrajući da je gradnja izraz vandalizma i tvrdili su da je to atak na samo biće grada, agresivno pokazivanje primitivizma i to na ulazu u gradski centar. Iznošeni su i drugačiji, naravno suprotni, komentari kojima su afirmisani razlozi za prihvatanje te gradnje i da građani koji je učiniše budu ostavljeni na miru; imaju dozvole, legalni su a visoko su i ne smetaju nikome, osim onim preosetljivim i sitničavim. U ovolikom gradu, sa svim hektarima zaposednutim divljom gradnjom uzeti na pik dve malene kućice koje, osim toga, nude ugođaj života o kome svi sanjaju.
Arhitekte Irina Miodragović i Tanja Panajotivić su 1999 godine u svom studentskom, seminarskom radu utvrdile i navele, dobivši usput i međunarodno priznanje za svoja naravoučenija, veoma ozbiljne argumete da narečeni arte fakt ispunjava uslove da bude promovisan kao model idealnog stanovanja visokih vrednosti, sa sve vizurama na reku, blizinom Terazijama, provetravanjem i pravilnim osunčanjem, posedovanju bašte i zelenila, pa ako treba, moguće je i držanje domaćih životinja. Osim toga, neki drugi analitičati su nabasali na dokument kojim se dokazuje da je prvi akt gradnje na ovu temu osmislio i realizovao Alan Ford, ne sme se korektnosti istraživačke zaboraviti ovaj domišljati građanin i tvorac.
Ipak, jednog dana preovladali su osporavatelji beogradske atrakcije i odlučili su da je konačno uklone. Nije išlo, jer su graditelji imali validnu i uredno ispisanu dozvolu od strane gradske ili opštinske administracije za svoje delo, pa je pravni sistem države stao na njihovu stranu, uprkos logici, estetici, proklamovanim urbanim vrednostima metropole i urbanističkim planovima. Posle je nađeno rešenje i izidan je zid u skladu sa Potemkinovim pravilima, ispred individualne zgrade pa se ona više ne vidi sa mosta. Vidi se samo zid koji je promenio arhitekturu zgrade na kojoj se izgradnja dogodila, doprineo promeni urbane slike kraja na neprimeren način. Posle su, da bi sve bilo u skladu sa Potemkinovim načelima, gradski štreberi dodali bilborde sa reklamama i time posebno naglasili postojanje gradske novolepote. Nezadovoljnici izgradnjom kuće na krovu, protivnici takvog dela, odahnuli su jer im ona više ne bode oči, virtuelno je nestala iz vizure mada je ustvari tu, zaštićena zauvek.
I sada, posle proteklih godina, ako se prati sled događaja može se jasno uočiti mentalni i svaki drugi nered u glavama svih učesnika u ovom događaju, ali se može i izvesti dobar i upečatljiv primer za razumevanje, uopšte, načina mišljenja Beograđana o gradu, ali i onih koji utvrđuju i sprovode pravila. Zid se rodio kao spas. Umesto da se postide trpanja đubreta pod tepih ili radnje koju izvodi ona ptica kad nabija glavu i mekano tlo da ne bi videla ono što joj se ne dopada, svi odahnuše, problem je najzad rešen, ne vidi se više to čudo. Nikom ne smeta zid koji sasvim neprirodno tamo stoji pokušavajući da bude deo zgrade, fasade i Beograda. Kroz godine koje protekoše navika čini svoje, a Alan Ford vremenom dobija priznanje sa svoju ideju.
Ipak, nikako nije jasno zašto se u ovdašnjoj euforiji pronalaženja Beogradskog brenda, identifikacionih punktova, građevina i drugih gradskih dragiocenosti u akciji promocije Beograda, sve u cilju unapređenja turističke ponude a koja treba strance da uprepasti i iznenadi i pokaže im nešto što nigde nisu do sada videli, ovo ne bude jedno od tih čuda. Ako već može da bude ulica Strahinjića Bana, splavovi, kafići, pivo sa preglasnom muzikom na ušću. Nije razumno odbaciti priliku kpoja se sama, ničim izazvana i bez utrošenog dinara ukazala. Da, i sa obzirom na vreme nastajanja može se arte faktu dati i epitet istoriskog spomenika Beogradskog, arhitektonskog i urbanističkog.