Obećano je, odlučnim glasom i bespogovorno dvadeset hiljada stanova, od proleća će da se izgrade i biće za mlade da ne idu u inostranstvo gde ih inače stanovi čekaju sa sve ohlađenim pićem u frižideru. Nije pomenut niti obećan rok izgradnje, mudro je ostalo nedorečeno, prilika za kladioničare, ali koštaće ti budući, obećani stanovi ovde u Beogradu pet stotina evra po metru kvadratnom, više nego polovina cene u realnom životu. To će se naravno narodu dopasti, bar onima koji su i dalje skloni verovanju u kult piramide, ne faraonske, već one virtuelne za koju se ne mora mučiti čak preko mora, sediš uz teve i slušaš i uživaš i razmišljaš o molovanju buduće spavaće sobe, biraš boju i cediš mlako pivo jer se (onaj) frižider pokvario u nevreme a nema para za majstora. Ali smirujuće deluje uz mlako pivo i saznanje, usput napomenuto, da će tako oni zli što grade i prodaju stanove po tržišnim cenama, zaista previsokim, da budu uterani u mišiju rupu i moraće da svoj proizvod prodaju još jeftinije, ama to tržište je zaista jedna prevara za koju ima leka. Eto, na primer …
Sve je u redu sa idejom, zaista je dobrodošla, da se izgrade stanovi i da se omogući ljudima da ih kupe i nasele, dobro je i za zanemoćalu građevinsku delatnost, za arhitekte i proizvođače materijala i opreme i one što sade drvorede. Big deal, New deal konačno u Beogradu, dva puta po deset hiljada je zaista veliko (mada u srpsko-engleskom rečniku piše da „deal” znači i gredu od jelovine … ). Ipak trebalo je da se uz obnarodovanje optimističke i poželjne priče i istrčavanja sa obećanjem dati i po neko usputno objašnjenje, dopuniti iskaz o nameri nečim realnim, razumljivim i očitim kako bi se i oni koji baš nisu skloni verovanju na prvu loptu animirali i tako se došlo do koncenzusa i aplauza celog naroda. Ovako, nejasno je kako će to biti i kako će se ostvariti, mada je proklamovani cilj neodoljivo privlačan ljudima koji zaista imaju problem gde da se smeste i oni mogu obećanje da prihvate kao spas, iznenada došao. Posle su razumni ljudi spustili loptu, pa rekoše da nije baš ta cena, pa neće država to da finansira nego će samo da bude medijator a zavisi i od tražnje, pa onda banke koje daju skupe kredite a teren se pribavlja zamenom za stanove, neće sve biti baš u Beogradu, pa različiti angažmani lokalnih samouprava, sve u svemu treba to da se ozbiljno domisli.
Dakle, mala računica nije na odmet, nevešta i laička, mogu posle eksperti da urade to na pravi, stručan način, ali za te stanove treba pogodno zemljište, pa infrastruktura, pa saobraćajni pristup i ulice, pa zelenilo, pa parkiranje, neće sada da se sitničari sa školama, jaslama, obdaništima, ambulantama. To izgleda ovako, sasvim neobavezno ali uputno za gledanje a dobro je i kao školska vežba sa velikim brojevima:
– U stanu živi prosečno velika porodica od 3 člana što znači da će u 20.000 stanova živeti 60.000 stanovnika, kao u celom Valjevu na primer.
– Dalje, ako prosečan stan ima prosečnu veličinu od 60 m2 pa se to pomnoži sa 20.000 stanova, dođe ukupno 1.200.000 m2 stambenog prostora koji treba izgraditi.
– Predpostavimo da je za ovu vrstu izgradnje prihvatljiva gustina stanovanja od 250 stanovnika po hektaru, onda je potrebno oko 240 hektara ili 2.400.000 m2 zemljišta.
– Najzad, ako jedan m2 stana košta 500 eura, stan prosečne veličine od 60 m2 će koštati 30.000 eura, a ukupno za svih 20.000 stanova i 1.200.000 m2 potrebne kvadrature će biti potrebno 600.000.000 eura.
Carska reč se ne poriče niti se u nju sme sumnjati, pa laik koji je načinio neveštu računicu mora da veruje da država u čije ime je obećano može da pomogne da se te pare obezbede građevinarima i da pribavi potreban opremljen plac i da se svi troškovi izgradnje sabiju u naznačenu cenu. Posle će sve biti lako i održivo. Laik naravno ima u sećanju akciju izgradnje neprofitnih stanova u Beogradu gde je za tri ili četiri godine uz sve napore, uz razne pogodnosti i kontrolu troškova i stroge tendere, izgrađeno nešto preko hiljadu stanova, u gradnji još toliko, a cena je stigla na oko 900 eura po m2 stana i od toga jeftinije nije moglo.
Dobro, svi će se radovati i biti nastanjeni čim se diljem države obećanje realizuje i nije dobro sumnjati, to umanjuje elan i spušta adrenalin na opasno nizak nivo, a može da se protumači i kao zlonamerno dobacivanje. Zaista nije to u pitanju, mada su sećanja na olaka obećanja još uvek prisutna, ona od pre za penjanje na piramide da bi se tamo naplaćivala kamata na štednju, pa pre toga brze srpske pruge, pa onaj standard sa severnih strana. Ovde se ne insistira na paralelizmu, bilo kakvom, samo se podseća na mogućnost da ljudi koji se olako okreću virtuelnom jer dugi izlaz ne vide, prihvataju reči koje nagoveštavaju buduće usrećujuće događaje. Naravno, ako stvari ne pođu na dobro, pa se uoči da će neke nade biti možda izneverene, tu je uvek spremna dobra vila, plave duge kose i toplih očiju, bela tena sa pomalo rumenim obrazima, doleće iz prostranstva, virtuelnog naravno i svojim štapićem koji ima sjajnu zvezdu na vrhi rešava problem. Ali, ali ipak se radi o dvadest hiljada porodica koje bi mogle da poveruju, pa zato, hajde da ti eksperti prvo izračunaju, da se za sada sa lebdećom plavušom samo održava komunikacija. Da, i na kraju, laičko je mišljenje: ako država ne bude investitor onda će saradnja dobre vile biti neizostavna.