Beograd je svet … izreka je nastala tokom Protesta protiv protivnika koji su se promenili pa to više nisu, tu su se našli u opštem gibanju i nezaobilazni urbanističari, gradotvoritelji. Izrekom je naglašena potreba da se korakne unapred, kako se tada mislilo, u neki normalno artikulisan prostor, da se urbana slika i život u njoj učini prihvatljivim. Objašnjenje čežnje je bilo u podnaslovu glavne izreke, „kao sav normalan svet…”. Početkom dvadeset prvog veka to je bio krik ućutkivanih, zašto su na to pristajali više od decenije nije lepo sada pitati, zaboravilo se nekako. Bilo je to i opravdanje sebi samima za trpljenje, izvinjenje za propušteno, reanimacija nade, ulivanje samopouzdanja, optimizma, adrenalina, a neki (i urbanističari svakako … ) su tu osetili zavodljivi borbeni poklič, pa su pohrlili golim grudima na bajonete; posle se ispostavilo da je oružije bilo od marcipana što ispoljeno herojstvo nije umanjilo. Mada se ne može poreći da su u to vreme Beograd i Beograđani zaista izgledali, delovali, činili i živeli kao potpuno autentična urbana celina, grad je tada posedovao energiju istinskog i ispunjenog gradskog života odašiljući poruku okolo da je odluka o pristupanju svetu neopozivo doneta.
Posle svega, prihvaćeno je da je Beograd svet, ustvari odavno je ta namera iskazana na posredan način i nekako prikriveno, jer takvo je vreme bilo. Sada je ostalo, nakon otrežnjenja i kad su svi malo odspavali, nerazjašnjeno pitanje, šta je to biti svet i šta je to što grad svrstava u tu nedovoljno jasno određenu kategoriju, možda brzopleto izrečenom frazom, mada je u trenutku nastajanja izreka verovatno bila neophodna. I tako, ostalo je pitanje do danas bez odgovora ali i podeljenost u prihvatanju svetske opredeljenosti Beograđana. Jedni žele da budu deo sveta mada nisu spoznali sasvim kakve to posledice ima i koje prednosti donosi, da svetska pripadnost podrazumeva, osim lepote i lagodnog života i mnoge obaveze, osim onog što su čuli od nekih koji su svet ranije pohodili. Drugi, oni što ih je klaustofobija pogodila pa iz nje teško nalaze izlaz jer je vakcina nedostupna, ostaju na tradicionalno usađenom strahu od drugačijeg, od predpostavljenog ugrožavanja identiteta i panike da će im neko objasniti da ni ta nebeska istorija nije baš toliko važna u odnosu na savremene potrebe. Ima i trećih kojima je sasvim jasno zašto to treba da se dogodi, racionalno i trezveno pristupanje svetu postavljaju kao svoj cilj, znaju šta će dobiti ali su spremni da plate cenu pristupanja. Svi, bez obzira na detalje, ipak čeznu da se maknu unapred jer im je ovde tesno i nemaju odgovore na svoja različita pitanja i uglavnom, kad se to ne događa, pred zidom na kome ne piše odgovor, obrušavaju se na svet koji ih nikako ne razume i naravno, na zlu globalizaciju koja zaista nije mnogo ponudila do sada. Osim da se neizostavno slede pravila ponašanja koja su zadata i uvažava identitet mesta, ne zbog identiteta samog, nego iz pragmatičnih razloga, tako tržište bolje radi.
Pa tako su i urbanističari Beogradski hteli da im delo bude svetsko ne samo u domenu dizajna, već i u prihvatanju vrednosti koje u svetu jesu na glasu, pogledajući naravno i na tamošnja pravila, društvene uzanse, tržišne uslove, razumevanje vlasništva koje nije bazirano samo na imati i najzad, na poštovanju lokalnog i uvažavanju mišljenja građana kojih se urbanizam dotiče. Nije baš uspelo, različiti doživljaji grada, značaja istorije i uticaja savremenog okruženja, ne samo građana koji su prema pripadnosti svetu različito opredeljeni već i među samim urbanističarima, jer i oni su ipak samo građani. Zastupajući svako svoje viđenje i interese, naravno, svi zajedno su propustili da svetu pristupe uneseći svoj ambijent i urbani jezik u svet kao autentični doprinos i time izbore svoje prepoznatljivo mesto u miljeu svetske kulture i geografije. Prilaženje svetu je zastalo jer je u dvoumljernju oko prepoznavanja svojih vrednosti i različitog vrednovanja istih, stideći se možda ponekad jer to ne izgleda kao u Parizu, počeli su da kopiraju detalje sa svetske scene, propuštali su priliku da pokažu svoju ponudu, što nije unapredilo koračanje unapred jer svetu prepisivači ne trebaju, čak i kad to štreberski rade, imaju svojih i previše.
I posle deset godina početni iskaz da je Beograd svet opstaje. Beograd jeste svet, ali mali, mada, kad je svet u pitanju, veličina nije važna, osnovna vrednost je komunikacija među ljudima gde nije važna dimenzija, rasa, jezik, obrazovanje, poreklo ili način odevanja, a o hrani da se i ne govori. Posebnost i samosvojnost je odlika sveta, bilo kog, mogućnost da se bude kompatabilan sa drugim svetovima i njihovim posebnostima, presudno je ono sa pravilima, na globalnom nivou. Odlika jednog sveta je isto tako i sposobnost komuniciranja i mogućnost da se učestvuje u planetarnim poslovima kao deo celine koji ima pravo da nudi, da prihvata ili da bira. Svet nije neka određena činjenica, predmet koji ima oblik, boju ili miris, to nije stvar koju možemo dodirnuti, preneti, ili ugraditi gde je kome volja, pa ni ovde na Ušću. Beograd je svet zato što može da učestvuje u razmeni sa drugima svetovima, da svoje lepote ali i ono suprotno nudi drugima, i da u toj razmeni zaista bude prepoznat kao jedan od mogućih učesnika u svetskoj idili. Mogućnost razmene sama po sebi ne znači da je Beograd svet, a Beograđani građani planete, ali to jesu otvorena vrata kroz koja treba proći. Zato je potrebno, konačno, da se iskorači kroz vratnice jer Beograd je svet sasvim poseban i ličan, samosvojan i neponovljiv. Dato mu je da može biti dobar partner. To je neodoljiv izazov i posle deset godina, samo da se nabavi ta vakcina, uzme na propisan način i izreka će moći da se ostvari. I urbanističari obavezno da budu vakcinom tretirani.