Zaštita kulturnog nasleđa, arhitektonske i urbane prošlosti grada i gradske matrice je neophodan i važan posao jer spasava grad od samozaborava, i održava na potrebnoj visini građansko samopuzdanje uveravajući ih na taj način da nisu tikve bez korena i da je njihov grad dostojan sadašnjosti jer mu je prošlost zabeležena i bogata. Nadležni za prošlost Beograda prilježno rade na opažanju i beleženju svega što im se učini nekako istoriski pa ima zaštićenih zgrada, pa ambijentalnih celina gde je zgrada deo neke ulice a ima i predhodne zaštite gde je samo napomenuto da je to u spisku onoga što su predci (oni pre ovih …) nazidali ali knjigu o tome će da napišu kad bude malo vremena. Hvale vredan posao se sapliće u praksi i životu sa pravilima igre koja je napisala država, uz obavezno negodovanje građana čija je imovina privilegovana spomeničkim atributom i oduzima san mnogim Beograđanima a nisu sigurni zašto je baš tako i čime su zaslužili priznanje i privilegiju da bud direktni učesnici u očuvanju gradske prošlosti i istorije.
.
Kada se radi o zaštićenim javnim zgradama onda je situacija sasvim jasna lišena nesporazuma, država brine o njima, plaća za održavanje i farba fasade kako god sa vremena na vreme, te je kulturna baština bezbedna i može se pokazivati namernicima i pokazivati da je Beograd i nekada bio to što svi priželjkuju da je bio. Takve zgrade nisu ovde tema mada to krečenje a i klima uređaji po fasadi mogu da se spomenu tek da se ne kaže da se nije pazilo na času. Nevolja nastaje kad zaštitnici uoče sa privatnim, posebno stambenim kućama, onim manjim, koje su pale, tako zaštićene na teret zakonitog vlasnika, Beograđanina čiji je deda davno kuću zidao svojim likom podseća kako je to bilo nekada kad je Beograd bio u povoju, kuća je trošna, starački zanemoćala, zidana u vreme kad se na građevinu nije mnogo davalo pa nije izdržala pritisak vremena a ni atmisfere, nije posle bilo para da je popravljaju. Sadašnji žitelj, naslednik je živeo unutra i čekao urbansitički plan ne bi li na svom placu sa suinvestitorom dočekao budućnost u stanu koji ne prokišnjava, zidovi ne pucaju a malter u po neki ukras sa fasade ne padaju prolaznicima u krilo ili na glavu. Posle još i kazne zbog toga treba da plaća. Kad proba da proda niko neće, kulturno nasleđe je sasvim dobro za gledanje ali se baš ne mora imati.
Zašto nesporazum sa istorijom i zašto neopisano osećanje nepravde koja pogađa u samo srce i izjeda dušu a lukrativni deo ličnosti neopisano pati. Pa zato što komšija, odmah pored u istoj ulici imađaše isto, istu kuću, isto vreme zidanja i još po nešto isto, dedovi su im se poznavale i istog preduzimača angažovali da bude jeftinija gradnja, ali komšijina kuća nije zapala za oko zaštitarima, ne zna se zašto, ostala je oslobođena privilegije i počasti, komšija je uradio projekat po planu, srušio nezaštićenu i neprimećenu kuću i nikla je petospratnica, komšija je zbrinuo i daleko potomstvo. Onaj prvi, privilegovan i počastvovan ima nesanicu i oseća neopisiv pritisak nepravde koja ga je sustigla a on je sasvim nevin u svetu, ni mrava nije zgazio, dao i priloge nekoliko puta za humanitarne akcije i glasao. Osim toga, paćenik i nepravdom zaštitaskom pogođen nema para da popravi kuću i dovede je u stanje da izgleda kao što je bila pre, kada je njegov deda to zidao, onako obojena pa malter nov a drveni lakovani prozori toplo zrače uveče kad je okolo sneg i emituju poruku o mirnom i patrijarhalnom porodičnom životi iza okana u sred centra grada, kuća i dalje propada ali razlog zaštite i dalje opstaje. Za to vreme kod komšije isti ambijent, to sa toplinom koja zrači u snežno veče ali sa trećeg sprata i sa petog bogami, pa je patnik prestao svojom ulicom da prolazi ni u samoposlugu više ne ide, samo da se ne jedi.
Dakle, kad je kuća prograšena kao spomenik i proglašenje objavljeno u javnosti, i kad se radi o maloj kući, usamljenoj u uličnom nizu, u ambijentalnoj celini koja nije prostorno određena već je time iskazana zaštitarska dobra namera da se i Beogradski ambijent štiti, onda sve postaje neodrživo jer građanin to doživljava kao dodatni porez, namet i kaznu koja se teško izdržava i koja može da ugrozi opstanak. Javni interes zbog koga je cela operacija sa zaštitom urađena nije ostvaren jer kuća ne dobija negu koja bi joj kao zaštićenoj pripala. Anegdota kaže da je Beograđanin najmio eksperta da uradi elaborat i dokaže da kuća nije vredna zaštite u borbi za svoj interes i mir u duši.
Odluka zakonom propisana da se štiti gradsko arhitektonsko dobro iz prošlosti je važan društveni cilj, ali da bi cilj bio dostižan, da trošak čuvanja istorije ne bi bio neravnomerno raspoređen i da bi sve to bilo održivo u realnoj matrici života i usklađeno sa mogućnostima kojima i država i građanin raspolažu potrebno je taj teret podeliti, pravučno, koliko može, naravno. Država ako štiti treba da preuzme i obavezu održavanja, na primer, to bi bila pravedna kompenzacija čoveku koji ne može na svojoj parceli da zida drugu veću kuću, kako je bilo odvajkada kada su domaćini kad stasaju ekponomski i kad im dođe vreme zidali novo na mesto starog jer mogu i imaju potrebu. Zaista je nepravedno okačiti čoveku teret na leđa zaštićenog dobra narodnog, napraviti od njega nosioca svedočanstva o prošlosti gradskoj i ostaviti ga samog da se sa tim nosi i to podnosi. Ima i drugih načina, država može da otkupi kuću i da kao vlasnik održava istorisku zatečenost i koristi za javne namene, može da dozvoli da se zida veća zgrada sa obevezom vlasnika da sačuva ili rekomponuje zaštićenu fasadu, može na fasadi nove kuće da stavi bronzanu ploču sa slikom i opisom onog što tu beše. Bilo šta od toga ili nešto drugo što može obezbediti da građanin ne trpi od dobre namere i da se javni i privatni interes nađu na zajedničkom poslu očuvanja graditeljske istorije Beograda i najzad, da se komšiski odnosi ne kvare jer i oni su važan deo gradske istorije.