Eto, sada je aktuelna priča o montažnim kućama koje će mladi bračni parovi i drugi specifični građani moći da dobave po uslovima koji se više nikada neće ponoviuti u životu, ponuda je zaista fantastična, tolika da ko okleva i jedan sekund treba da razmisli o svojim svojstvima, da mu možda organizam ne šalje pogrešne signale. Sve će biti subvencionirano i jeftino, budući vlasnik montaže će uneti u kupovinu neki sitniš svog kapitala, država će da doda potrebne pare, naravno iz budžeta, a koliko se zna budžet je zajednička kesa svih građana pa to dalje znači da će opet svi, hteli ili ne hteli, da dotiraju stan nekima drugima i eto, blagoslovenom socijalizmu nikad kraja. Idila će se nastaviti sledećih trideset godina koliko će trajati otplate a prvih i zadnjih nekoliko godina kupac će mirno piti kafu u kupljenom montažnom stanu i rate neće plaćati. Banke će da budu samarićanski i humano raspoložene neko vreme i istaći će se kao društveno odgovorne davanjem veoma povoljnih kredita, ali pošto su to ozbiljne firme svakako će naći načina da razliku naplate na drugom mestu, samo je pitanje raspodele i ko će šta da plati, verovatno oni građani koji neće živeti u masovno montiranim kućama … u cveću.
Uz sve neophodne pohvale kreatorima koncepta spasavanja nenastanjenih građana i građevinske industrije državnom subvencijom, ipak se ovde gnezdi nesporazum u nastajanju. Sve je naime zamišljeno da izgleda kao da je tržišno zasnovano i da će svako, kad tad, platiti svoje zaduženje, a nije. Socijala i briga o narodu mora biti usklađena sa ukupnim potencijalom države. Ako nije tako, to sa proklamovanom tržišnom ekonomijom nije u skladu a ni sa socijalom, razbija se jedno o drugo; ili će država objaviti da je to program izgradnje socijalnih stanova kao što se u Beogradu već nekoliko godina gradi ili je slobodno tržište stanova uz pomoć države ugroženim građanima. Nema sredine ili aljkavog i politikantskog umiljavanja narodu, ako država pomaže, što je sasvim u redu i neophodno je, to je i obaveza, to je evropska tekovina, onda mora biti sasvim jasno koliko država daje a koliko građanin kupac a koliko svi drugi poreski obveznici koji mu pomažu da se smesti u novi stan.
Ako zaista kapacitet prozvođača montažnih kuća može da zadovolji moguću potražnju i da građevinska industrija podmiri sve zahteve u isporuci materijala i opreme a sve po cenama koje kreatori projektuju i na osnovu kojih modeliraju predlog, i ako država zaista ima para za subvenciju, onda ideja ima svrhu. Naravno, u zadnji čas je uz montažne kuće počeo govor i o drugim vrstama gradnje i cenama koje mogu biti zavisne od lokacije pa to budi sumnju i traži otklon, ne zbog loše primisli već da bi narod razumeo ponudu i mogao pravilno da se sračuna pre nego skoči u hladnu vodu. Sa rupe na roze krčagu, gde obitava sreća, je ispao čep i ružičasta maglina otiče jer postoji neumitno pitanje placa za kuću i opremljenosti istog. Zemljište ako je privatno onda se kupuje za pravu (uh … tržišnu) cenu a ako je državno onda opet mora da se kupi po tržišnoj ceni inače bi se moglo pomisliti da ga država prodaje ispod cene. To bi značilo da su svi građani, vlasnici „u masi” državnog zemljišta oštećeni. Svi su protiv zlih tajkuna jer se veruje da njima država poklanja tuđe zemljište, masovna je ljutnja a sada će pravda i pravičnost biti ustanovljene na nov način, spisak tajkuna će se proširiti jer će svi vlasnici montažnih kuća takođe dobiti od države zemlju, malu istina, ali zemlju ipak i postaće tajkunčići. Za kuću treba plac, da ne bude u nekoj zabiti baš prevelikoj, već tu negde gde još nije zauzeto divljom gradnjom, koja jeste jeftina jer nisu plaćeni nikakvi troškovi usput i uzurpiranjem prava na gradnju u svojoj režili i oni su minimalizovali troškove izgradnje i bez pomoći države i održivo su gradili. Smanjenjem cene legalizacije država im dodatno pomaže pa se može reći da je to model već proveren u praksi. Zašto sada smišljati iznova i tragati za rešenjima koja tek treba dokazivati i proveravati. Dovoljno je legalizovati izgrađeno a onim budućim poslati poruku da je to u redu i da samo nastave.
Treba da bude tako, pomoć finansiski zanemoćalim građanima se podrazumeva kao civilizaciska obaveza države. Na pravičnim osnovama gde svi imaju istu šansu, gde svi, i oni koji tu pomoć ne potrebuju trenutno jer su svojom mukom uloženom ranije prevazišli problem stanovanja, učestviju i pomažu. Ali tržišno organizovano, da se zna šta je pomoć i kome i odakle i pod kojim uslovima a šta je ono što građanin treba sam da plati. I dalje, koliko tih građana može da računa na takvu fantastičnu situaciju, koliko hiljada porodica, svi ili samo neki i ko ih i kako bira. Tako kreatori iz poriva dobre volje ali i potrebe za povećanjem rejtinga među glasačima napraviše sebi glavobolju, ali i okolini. Bolje je to rešavao drug Tito, bilo je sve jasno, sasvim neekonomski, neporecivo, socijalno do bola i posle je koštalo papreno ali je bilo dostupno i usrećujuće.
Nekako se naglo zaboravilo na nedavno ministarsko obećanje da će onih dvadeset hiljada stanova biti izgrađeno u Beogradu za godinu ili dve i pala je na pamet nova ideja sa montažnim kućama, ali nije se ovog puta licitiralo sa brojevima i količinom, ovako bolje zvuči jer sprečava da se neki koji nisu u dvadest hliljada osećaju loše već kad nema broja onda su svi unutra, optimističnije je! Ustvari prenaglašena kreativnost podrazumeva kod pravih, istinskih kreatora mnoge ideje koje se roje svakog trenutka u bilo koje vreme i dolazeći same od sebe napadaju kreatora ne dozvoljavajući mu da razmisli i proceni, uostalom to i nije važno, važno je pokazati javnosti kreativni potencijal upravo brojem nabujalih ideja. Posle nekog vremena javnost, glasači, ustanove da je kreator zaista angažovan, ne pojedinačnom idejom jasnom i objašnjenom već gomilom, masom što je ubedljivije i skreće pažnju sa nevažnih činjenica kao što je ostvarivost, održivosti, cena, vreme, mogućnosti realne isporuke i svašta još, samo da ima i da se raduju ljudi.