Beograđanin je hodao ulicama i uprkos najavi ekologa da je takva aktivnost opasna, ipak preživeo udisanje zagađenog vazduha u Beogradu. Zatrovanog izduvnim, otrovnim gasovima iz automobila, šlepera u centru, atraktivnih dvotočkaša, kućnih i drugih dimnjaka, industriskih pogona, kafanskih roštilja i uopšte svih vrsta ložišta gde se upotrebljavaju naftini derivati ili gas ili ugalj koji sagorevajući obezbeđuju da se neka od civilizaciskih funkcija desi. Zaista je to opasno i neprilično na početku dvadeset prvog veka ali sistem za opstajanje je tako stvoren još ranije, samo se malo oteo kontroli i počeo da remeti savremenu civilizacisku idilu. Posle je na televiziji Beograđanin video da je zaštita od tog zla promovisana kao najvažniji zadatak, briga o zdravoj životnoj sredini gde je vazduh koji građani udišu, ko može i izdiše, na prvom mestu.
Razne mere su predviđene u tom cilju, smanjenje individualnog prevoza a afirmisanje javnog, filteri gde god, savremeniji tipovi auto motora na eko benzin i dizel, umanjena potrošnja energenata, parking zone u centru, čak se država obrušila i na pušače i sagorevanje duvana što se više ne tretira kao lični čin samouništavanja već je uživanje skoro polovine stanovništva proglašeno kao opasnost na nacionalnom nivou koja preti uništenjem naroda. Sve su to dobre namere, podržane su skoro jedinstveno i nema sumnje da na tome treba insistirati do pobede i čistog udisaja a izdisaj svakako ne gine. Ustvari, ceo planetarni sistem funkcioniše na potrošnji bio i sličnih energenata koji se popularno zovu goriva a sagorevanje je jedini način da budu korisni za saobraćaj, grejanje, proizvodnju hrane, elektrike i svega drugog neophodnog za preživljavanje. Ispada da zagađenje nije posledica pukog zadovoljenja potreba nego obavezujući uslov, bez njega nema života ni opstanka i što je gradska civilizacija razvijenija zagađenje je veće jer je veća potrošnja energije.
Tako u krug sve dok se ne dogodi neka, ali zaista, promena ili će se građani, kao praktičan I racionalan svet, konačno navići na zagađenje i mutirati u bića otporna na sopstveno okruženje umesto da se gubi energija, novac, vreme i još što šta ne bi li se okolina prilagodila građaninu za sada sasvim neotopnom i slabašnom. Ta varijanta je izgleda bliža mogućnostima jer je još uvek daleko neka radikalna promena kao dosezanje sunčeve energije, vetra ili morskih talasa. A otkud Beogradu more, osim ukoliko opet ne navrati Panonsko. Neki u svetu su probali sa gorivom iz žitarica pa samo što nije nastupio pomor od gladi jer je umesto hleba žito I ostalo zrnevlje pretakano u ekonaftu. A ima i primedba proizvođača auta na benzin i proizvođača nafte i svih drugih čija proizvodnja potrebuje neizostavno neko od klasičnih goriva, pa sad treba da sve to promene i ko će sve to da plati i gde će onda da bude profit i taman smo se navikli i uhodali. Svašta! Ipak i pored svega države koje misle unapred pokušavaju da iznađu neku moguću i održivu alternativu, imaju para pa im se može.
Beograd čini sve što je dohvatljivo i moguće u obimu svog praznjikavog džepa, čiste se ulice, smanjuje broj pojedinačnih ložišta, čuva se zelenilo i brani od građana, privatizuje industrija a to se pokazalo kao efikasna mera zaštite životne sredine jer posle to ne radi pa nema ni zagađenja, uvodi se centralizovanu toplifikacija, još samo fali elektrifikacija pa da bude kao onda. Pokušava grad da umanji saobraćajno optrerećenje u centru, sanja o metrou jer je neko rekao da je to sredstvo prevoza efikasno u očuvanju zdravog ambijenta, još da građani poveruju pa da se i oni uključe u akciju. Prvo čišćenja Srbije, direktno su pozvani sa visokog mesta da se pridruže. Beograd je verovatno uključen a prvi korak je da se građani nagovore da bar bacaju svoje đubre na određena mesta. To bi zaista bio respektabilan uspeh koji se može uvrstiti u temeljni narodni preobražaj.
Moguće je ovde u lokalu ništa ne raditi, čekati da se zagađenje smanji kada presuši nafta, gas i ugalj, što se očekuje i sasvim je predvidivo, disanje će tada biti ugodno i bezbedno. Oni tamo, države sa dubljim džepom se štreberski pripremaju pa hvataju vetar, krote morske talase gde ima more i još toga sasvim neočekivanog i napominju da je to dobra akcija mada ona neće ipak zadovoljiti potrebe, samo će olakšati muke nestašice. I onda, polako i iz tiha grade atomske elektrane, da zeleni ne vide, to je očito najsigurniji put da se prevaziđe nadolazeća nestašica klasične energije. U Beogradu se govori o raznim alternativama ali o tvrdom, atomskom rešenju, za sada se ne razmišlja jer ekološki nastrojeni građani i udruženja ali i država misle da je to štetno i opasno i to su potvrdili zakonom o zabrani izgradnje svega na atomski pogon. Još nisu obavešteni o konačnosti prirodnih resursa i snaći će se već nekako kad bude nevolja.
I bez obzira na stres koji potencijalna nestašica klasičnih energenata može izazvati ne treba se prepuštati turobnosti, naprotiv, privlačno je razmišljati o roze Beogradu u kome su na ulicama samo pešači, ne ide se na posao i sva komunikacija je prebačena na kompjutere, sedi se kućama i radi na on line vezi sa radnim mestom koje je u ovom slučaju sasvim virtuelno i nije važno gde je. U proizvodnji su roboti, roba i bakaluk se naručuje telefonom iz kreveta, susreti sa drugarima ili proslave opet svako kod svoje kuće, naruči se hrana i piće iz omiljene kafane, roboti pripreme i raznesu po stanovima (kasnije će to biti teleportacijom) a uz konferencisku video vezu razgovoru nikad kraja. Oni građani koji baš žele da se pojave na nekom udaljenom mestu u gradu prevoze se … pa već će se nadležni setiti kako, ne mora se odmah sve predvideti, izvesnu i predviđenu budućnost bolje je prespavati.