Realni Beograd se može korakom dotaknuti na Ušću, na obalama reka, zakoračio je ka Avali, zauzeo je Dorćolsku padinu, stoluje na grebenu od Kalemegdana do Vračara ali je naselio i ravnicu na drugoj obali Dunava. U toj, na sve strane razbacanoj, urbanoj matrici Beograđani teže da obave svoje dnevne zadaće, tu uglavnom svi troše dato im vreme. To je zajednički i jedini grad svih Beograđana mada nije sasvim sigurno da ga svi prihvataju osim što ga koriste kao prostor za svakodnevnu rutinu. Do boljeg mesta dosada nisu dobacili. Ali to nije jedini Beograd. Postoje i drugi osim ovog što je na oku, oni iz prošlih vremena ali i budućih, zauzeli su beskonačni prostor Beogradski. Čine ih misli svakog Beograđana posebno, onih od nekada, ovih koji se zatekoše i onih koji tek nameravaju da se pridruže. Taj eterični, virtuelni, beskrajno veliki Beograd zaokupio je svo prostranstvo i vreme, prihvatajući i savremeni grad kao svoj neizostavni deo. U tom Beogradu gde se prepliću slike grada iz raznih vremena, svaka kuća i drvo, ulica i neki slučajno bačeni kamen ubeleženi su i postoje, slikama se virtuelna matricai dopunjuje, bilo da se nešto poruši ili žbun poseče, ali i kad se novo sagradi. Ne da bi se događaj stavilo u gradski spomenar, već da delo bude i dalje prisutno, da nam neprekidno šalje poruku, da nas podseća i opominje ili raduje izmamljujući suze radosnice.
Postoji i Beograd, sasvim poseban u mislima arhitekata sačinjen od mnogih njihovih neostvarenih zamisli i viđenja. To je zaista drugačiji grad o kome zapisi i sećanja svedoče o istoriji ideja o gradu. Građani, pesnici, filozofi, majstori i oni što stvaraju muziku imaju svoje vlastite vizije, pošto ne umeju da crtaju, zapisuju, pevaju ili govore svoje vizije pa je i to ubeleženo i zauvek ostavilo traga. Tako se Beogradsko postojanje i trajanje beleži, ono je neizbrisivo i zauvek sačuvano u beskrajnom prostoru grada, neprekidno otvoreno za nastavak istorije i nepresušna inspiracija za Beograđane. Virtuelni grad je prisutan, može se mišlju dotaći i u njega posegnuti ne samo za uspomenama, mogu se videti i sve buduće slike Beograda koje su ikada bile zamišljene i koje nikada neće biti izgrađene ali jesu neizostavni deo gradske matrice. Beograđani su svo vreme raspeti između virtuelnog Beograda i ovog realnog i pokušavaju da pronađu onaj pravi Beograd po njihovoj meri i obličju. Možda se kreću neprekidno u virtuelnom gradu, odbijajući da se suoče sa realnim, ali najčešće su izgleda istovremeno u oba Beograda pa tako nalaze mir duši svojoj.
Sloboda u stvaranju vizije za budućnost neomeđena je u virtuelnom Beogradu i nudi beskonačan prostor svakom građaninu da mašta i da stvara svoj autentiični grad. Tako Opera može postojati istovremeno na Ušću i na Trgu, mogu postojati mnogi Savski amfiteatri ili građani što žive u raznim kućama na jednom placu; mogu postojati i šuma i jezero istovremeno, ili most koji je u jednom trenutku na raznim pozicijama, zavisno od građana koji ga trenutno prelaze. Grad zapravo može postojati kao virtuelni zbir želja i različitih viđenja, bez otelotvorenja forme, samo kao vizija, i to je možda izlaz i nada za Beograd, jer će tako svi građani imati grad po svojoj meri, u kojem će naći odgovor za svoj životno prostor i niko neće biti ogorčen što se nečija tuđa ideja prihvata a za njegovu nema mesta, mada je u nju utkao sve svoje snove. U takvom Beogradu prag građanske tolerancije biće postavljen beskrajno visoko, ne samo za prisutne u ovom vremenu već i za one od nekada, i za one koji se tek očekuju; to će omogućiti Beograđanima da uspostave međusobnu komunikaciju pokazujući sa ponosom jedni drugima sve svoje Beograde. To je, ustvari, njihov jedini Beograd.