Dakle, odvajkada ljudi zidaju da se nastane, smeste familiju i načine joj krov nad glavom, upravo vođeni istim motivom kao što je u Praoca bilo. Motiv je isti ali pravila su samo nalik, jer Praotac je birao mesto promišljajući o mnogim stvarima predhodno, da je stanište zaklonjeno i tlo procedno, da je lovište na oku i da se otale može brzo u zaklon stići i plen doneti ili glavu od saurusa spasiti. Ovi potomci današnji, sledeći nasleđeni nagon nastanjivanja, nagonjeni iznudicom grade, često preskačući promišljenje, čine to tamo gde ugrabe zemlju, najbolje je da je opšteg, društvenog vlasništva, procednost tla nije uvek presudna, važan je i pristup do centra grada gde je savremeno lovište mada nije to u prvom planu jer se iz urbanog lovišta lovina nekako donese a ne mora se hitro bežati.
Tako su nastala obimna naselja, prostrla se oko gradskog centra kao zaštitini bedem što ne znači da je grad bezbedan ali nekakva labava koegzistencija se uspostavila čemu je veoma doprinela država jer su se vlastonosci pridružili graditeljima koji su uzeli urbanizam u svoje ruke, čineći legalizaciju svega izgrađenog, iznuđeno naravno radi glasova na izborima i opstanka na vlasti a sa izgovorom da im je humanistički princip horizont kome snažno teže i spremni su svaku prepreku salomiti ne bi li ga dosegli.
Uprkos zakonima o zabrani delatnosti građenja bez befela države, vlastonosci, ipak, pošto su izabrani i dobili pravo i moć odlučivanja menjaju ili dopunjavaju pravila, relativizuju ih i u legalnu sferu uvode to urbano nasilje nad gradom uz iznuđenu podršku urbanističara koji se trude da nađu dovoljno dobar stručni svetonazor i razlog da volju vlastonosaca pretoče u planove sa humanističkim predznakom.
Mereći efekte svog delanja država je verovatno izračunala da je probitačnije za njen pozitivan bilans prikloniti se hiljadama graditelja koji su sledeći primer Praoca preduzeli graditeljsku aktivnost i latili se sami mistrije svesno ulazeći u zonu koju je država klasifikovala kao kriminalno posegnuće. Država ih odatle vadi dobacujući im pojas za spasavanje i poklanjajući zemlju koja je vlasništvo svih građana, smanjuje im dažbine i daje kredite i odlaže naplatu, samo što ih za ruku ne vodi na piće a ipak im onako izokola preti da ako ne budu ovog puta poslušni biće nekih nevolja po njih. Sve to za razliku od onih graditelja, građana, što su društvu namirili sve obaveze i sledili planove i pravila a kojima ništa ne prašta i drži ih strogo uz koleno sa napetim štapićem za kažnjavanje.
Država je prihvatila stanje stvari u iznudi i u svojoj borbi za politički opstanak razdvojila građane na dve vrste, one što grade uzdajući se u samoinicijativu uprkos narečenoj uređenosti gradske zajednice i nesaglasno okruženju i one što čine kao što pravila nalažu. Država je podržala ustvari dva kulturna modela, jedan urbani i drugi antiurbani na istom gradskom prostoru šaljući neizgovorenu poruku ali sasvim čitljivu da je savremeni, ponešto izvitopereni i potrebama ljudi prilagođen, model Praoca onaj pravi koji treba slediti i da samoinicijativa građana jeste dobar odgovor posebno što olakšava državi i pošteđuje je zametnog posla dozvoljavanja i kontrole gradnje na toliko hiljada hektara gradskog tla. Tako je nastao iznuđeni urbanizam kojim Praotac nije sasvim zadovoljan iako ga imenuju rodonačelnikom tog arte facta jer u njegovo pravreme ipak se nije moglo u tuđe lovište.