http://shop.b92.net/index.php?view=item&item_id=235
Čitanje grada Ðorda Bobica
Ðorde Bobic, Beogradanin i duhom i sluhom, vidi svoj grad onako kao što su pesnici starijih vremena videli
prirodu: kao skup raznolikih simbola. S tim što je u prirodi
bilo moguce uociti sklad, docim se u svim velikim gradovima
ovoga sveta, pa i u Beogradu, odmah uocava rad stihije i
protivrečnosti koji obrazuju ljudsku svakidašnjicu. Svojim
povlašcenim tackama, reljefom, najvišim gradevinama, mostovima,
hramovuima, arhitektonskim, istorijskim i umetnickim
spomenicima, parkovima i prospektima, a posebno
kapilarnom mrežom ulica, grad na jednoj ravni omogucuje i
osvedocava ljudski život, a na drugoj ga uslovljava, usmerava
i oblikuje. Ništa ne odreduje coveka toliko kao prostor,
prostor je scena na kojoj se formiraju i karakter i mentalitet.
Da smo rodeni negde drugde, i da živimo negde drugde, sigurno
bismo bili drukciji! Ali u Beogradu, odredeni smo
„pogledom sa Kalemegdana“, da iskoristim tu sintagmu
jednog starog Beogradanina, koji je nekada, taman kao
Ðorde Bobic sada, citao svoj grad. Citanje grada, a ništa
manje i njegovo zamišljanje ili uredivanje, to je posao kojem
vredi dati jedan ljudski vek, znam to, jer i sam isto cinim, na
drugi nacin, pricom i opricavanjem.
Dok cita Beograd, Ðorde Bobic angažuje razlicita
znanja i umeca, od kojih je prvo veština opažanja, a odmah
joj sledi sposobnost upojmljavanja, opisivanja i razumevanja
i onoga što se vidi, i onoga što nije na površini, što se
ne daje oku, ali deluje, i ne prestaje sa delovanjem. Posebno
je zanimljivo to što, pošavši od svoje profesionalne, arhitektonske
perspektive, Ðorde Bobic postepeno razvija opštiju
raspravu o prirodi Beograda i Beogradana, tu raspravu nazvao
bih urbopsihološkom. I korak po korak, iz svoga pravca,
stiže do uvida koji su meni, s drugog kraja razmišljanja, i s
druge recne, novobeogradske obale, sasvim razumljivi, prepoznatljivi,
bliski – mnoge od njih bih posvojio ili podelio
sa arhitektom Bobicem. Jeste, grad u kojem živimo, sa imenom
koje konstantno protivreci njegovoj istoriji (belo u crnom),
zaista deluje kao nezaustavljivi i neuhvatljivi koloplet
najrazlicitijih mogucih prica i sudbina, simbola i uticaja,
energija i ritmova, i niko pametan nece reci da je u stanju
da sve to do kraja shvati i sebi objasni. No, opet, usred te
haoticne dinamike, ipak postoji zajednicka, težišna tacka,
lako zamislivi centar, koji nas magnetno privlaci i okuplja,
koji prepoznajemo kao svoj, i kao naš. Delimo tu tacku,
bez obzira na razumljivu i neophodnu kriticnost prema
mestu življenja, koju i Ðorde Bobic razložno i sa dobrom
voljom demonstrira. Ali, tome prethodi ljubav za svoj grad,
koji se može zvati Amsterdam, Arilje, Beograd… bez nje,
život je besmislen. Arhitekta Ðorde Bobic ima je toliko da
svome gradu može sve da kaže. Ljubav ga iskupljuje.
Mihajlo Pantic