Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, deljući grane za onu nastrešnicu imao neku ne sasvim jasnu potrebu da učini građevinu pre svega korisnom, ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije bio svestan njenog postojanja ni njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom i pratećim potrebama mnogo kasnije nazvanim funkcijom zdanja, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljenim meterijalom. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu, tu negde iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju nešto više od njegove, uočio je i ustanovio tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog predvečerja.
Vekovima posle toga započeta diskusija o građevini u ono predvečerje prerasla je u sofisticirano nadgornjavanje o arhitekturi i estetici koja se u stvaranju zgrade i njenom biću očekuje. Estetika je konačno prihvaćena kao neophodna, činjenica bez koje građevina ne može biti uočena. Zavisno od epohe, vladajućeg kulturnog modela ili prosto volje vladaoca, rojile su se teorije o estetici zdanja, želja svakog učesnika u dijalogu je bila da nametne svoju predstavu lepote i ustanovi je kao etalon u odnosu na koji se mere vrednosti. Izgovarane su reči, iznuđeno obogaćujući arhitekturalni rečnik, nove do tada nepoznate reči, neki put iste ali sa drugim, promenjenim značenjem i tako uvek iznova, čime su neprekidno naglašavale promene predhodno etabliranog modela estetike. Tocilo reči se okreće i dan danas bez prestanka a to se naziva napretkom i novim prodorom u sve novijoj arhitekturi čak i kad se radi o besmislici kao što je pobednički projekat sa međunarodnog konkursa za zgradu Centra za promociju nauke na Novom Beogradu.
Stvaralački napor Praoca u tvorenju građevine iscrpljivao se u nameri da njegovo delo bude korisno i svrsishodno u skladu sa potrebama. Izgled građevine je iz toga proizilazio, gradeći nije mislio da to čini lepše od drugih jer to mu nije mnogo značilo, u to vreme nije mogao iskazati estetsku vrednost dovoljno jasno, bilo mu je isto kao kada je upoređivao primerke ulovljene divljači gde je preovlađivala činjenica o veličini i količini krtine. Upoređivanje svog dela sa drugima nije, dakle, poteklo iz estetskih uzusa kao što je to bilo kasnije, pored kvaniteta pojavila se i želja, o kako je to ljudski, da drugi počnu da kopiraju njegovu građevinu i grade arhitekturu po njegovom modelu. Bio je to prvi nagoveštaj iznuđene arhitekture.
Posle ubrzanog hoda civilizacije unapred što mnogi uzimaju kao veoma važnu činjenicu promocija sopstvenog estetskog modela kao znaka raspoznavanja ili nametanja viđenja sveta ili modnog trenda je postala presudna. Prvo su se vođe izdvojile jer su posedujući moć i sredrstva za nametanje i ućutkivanje nesaglasnih kojih je oduvek bilo. Gradili su po svome uz aklamativno odobravanje narodnih masa koje su u moći vođe nalazili motiv za zaštitu od agresivnih suseda pa je tako i inovacija u arhitekturi prolazila nekažnjeno. Tek mnogo kasnije izmišljeni su, iznuđeno, kritičari arhitekture koje su promovisale vođe sukobljene oko bilo čega ali i oko estetike svojih arhitektura.
Arhitekti, kad su stasali i bili priznati kao delatnici ravnopravni sa lovcima divljači i drugim korisnim profesijama, su zaduženi da kreiraju lik u skladu sa kulturnim modelom epohe i potrebama naručioca, koji su se takođe izdvojili i preuzeli obavezu da prednjače. Posle nikada više arhitekta nije to mogao činiti sam, Praotac je gledajući okolo to uočio, uočio je razliku sa savojim načinom gde je bio samnostalan i kada je estetiku stvarao sasvim sam, neopterećen, on je bio graditelj arhitekta i naručilac u jednoj ruci a posle je sve postalo podeljeno, specijalizovano i usklađeno sa tržištem, hermetično i sasvim uređeno gde je arhitekta imao obavezu da projektujući zdanje, pored obaveze da to stoji i ne padne, bude u skladu sa hijerarhijom vrednosti i vlasti.
Nije arhitekta savremenog doba, kao slikar na primer, mogao da naslika budućnost i onda ako se ne shvati i ako je javnost ili vladalac ne prihvati i ne pročita na pravi način onda slikarija ostane u ateleju naslonjena uza zid do sledeće prilike. Arhitekta mora da ima novac da bi svoje delo ostvario, nazidao i pokazao javnosti, pored najvažnijeg a to je da naručilac bude saglasan sa vizuelizacijom onog što je platio. Arhitekta je zato uvek u iznudici pritisnut važećim pravilima estetike i društvenog modela sa akcentom na podelu uticaja i vlasti.
Postupanje arhitekte pored legitimne potrebe za ličnom promocijom ali i željom da naručiocu omogući isticanje i bolju poziciju na tržištu bilo da se radi o ekonomskoj ili političkoj prednosti putem arhitekture je iznuđena arhitektura kao što beše nekada u vreme kada je Praotac zidao, ali sada sa drugim pretekstom. I pape su tražile od Mikelanđela da stvara do tada neviđeno, da svima stane dah i grlu kad pogled bace ne tu arhitekturu ne samo lepote radi već da se pošalje snažno izrečena poruka da je papa i ideja koju on zastupa vrhovna i nadnaravna da se njoj mora pokoriti a arhitektuta je upotrebljena kao povoljno ili najpovoljnije sredstvo da se takav cilj ostvari. Sada je isto osim što su pape čitale neke knjige a savremenici koji naručuju zgrade su za štampanje knjiga čuli ali ko će sa tim da se mlati.