Arhitektonsko nasleđe, nazvano kulturnim dobrom i još nacionalnim da bi se razlikovalo od onog koje nije uspelo da se domogne tih epiteta u neprekidnom je nesporazumu sa tumačenjem sopstvenog kulturnog modela koje produkuju naslednici, posmatrajući nasledstvo iz ambijenta savremene vizure. Tokom vremena, odonda kad je nasleđe stvarano, menjali su se okruženje, ambijent i pogled na svet, nastajao je sasvim drugačiji urbani milje u traženju odgovora na promene usled novonastalih potreba i nove forme preživljavanja, ponekad i sadržaja, kulturnog modela koji to uslovljeno i iznuđeno prati. Zatečene i pretekle građevine koje su odolele vremenu nastavljaju svoje bitisanje u novom okruženju, sasvim različitom od onog u kome su nastale. Ispunjavaju svoju misiju povezivanja i spajanja epoha iako njihovi graditelji dok su onomad klesali i kotrljali kamen golim rukama takvu nameru nisu imali. Oni su gradili da bi zadovoljili svoje tekuće potrebe, mada kad se pogled baci na piramide može i drugačiji zaključak da se izvede, ipak je to poruka za neke za koje se znalo da će posle mnogo vekova doći i čitati poruku o moći koja tu beše.
Nasleđe ustvari nema primedbi na događaje koji nadolaze ali savremeni tumači nasleđa svojim različitim viđenjem ili čitanjem prošlosti uglavnom u skladu sa svojim kulturnim modelom ili interesima izazivaju polemiku u koju se nevoljno uključuje i pretekla arhitektura, ne bi li odbranila svoj integritet i estetiku u pokušaju da objasni šta se u trenutku nastajanja htelo reći i zašto je izgovoreno baš na takav način. U nasleđenim građevinama koje su podizali pretci za svoje potrebe ostaju virtuelni ali sasvim jasni i autentični tragovi njihove poruke o estetici i graditeljskom umeću do koga tada stigoše, naslednici kada se zatekoše u promenjenom ambijentu, nastalom u skladu sa njihovim htenjima i kulturnim obrascem iz koga je nastao i novi rečnik, tumače zaostale tragove poruka u kamenu ili opeci na svoj način upotrebljavajući reči iz svog novogovornog i savremenog rečnika. Tu nastaje nesporazum jer su reči promenile značenje pa ono što izgovaraju primerci nasleđene zaostavštine često gubi autentični smisao i poruka nastavlja kroz vreme da bude shvaćena sasvim relativizirano, kako je u trenutku slušanja slušaocu ugodno ili potrebno.
Moguće je da zbog drugačijeg značenja istih reči, drugačijeg tumačenja i poimanja sintakse nastane neizmerno nerazumevanje i sasvim neprimereno zaključivanje o prošlosti i onome što su pretci hteli da saopšte gradeći piramide, grad na vrh Anda, utvrđenja oko zamkova ili katedrale. Onda protumačena poruka biva etalon po kome se vrednuje predhodni kulturni model i procenjuje vrednost zaostavštine. Iz toga proizilazi i tumačenje načina života i vrednosti po kojima su graditelji nasleđa uređivali svoj svet i ambijent. Nije, naravno, samo puka radoznalost ta koja inspiriše i nagoni naslednike da istražuju i tumače zatečene poruke dostavljene putem pretekle arhitekture, čežnja da se sazna i pronikne u značenja poruka je snažna, nezaobilazna i večna, nagoni naslednike da osveže urbanu memoriju ne bi li proniknuli u sopstvenu prošlost i potvrdili sopstvene korene ali i potvrdili sopstvenu vrednost. Ne da bi predhodnicima odali počast i vrednovali ih kako im pripada i kako zaslužuju, već da bi sebi obezbediili važnu istorisku podlogu i visoko vrednovani pedigre. Tada postoji i mogućnost da negde preteraju u ljudskoj želji da budu bolji. I nije samo zapisivanje tumačenja zaostavštine bilo način, koračalo se u želji za samodokazivanjem i dalje. Zaostavština nađena i zatečena bilo gde, posebno u osvajačkim pohodima premešta se na razna mesta po planeti, prenosila na trgove, smeštala u muzeje, ima toga i u privatnim zbirkama sasvim izolovano od javnosti. Pohlepa za tuđom zaostavštinom proističe iz čežnja da se pronađe sopstveni trag ili se pokaže u što boljem svetlu iz lukrativnog razloga poboljšanja sopstvenog mišljenja o sebi ali i opomena svima okolo da imaju na umu sa kim se upuštaju u druženje ili ratovanje.
Otimanje prošlosti i prisvajanje nastaje iz želje da se sopstveno postojanje dokaže i učini boljim ili vrednijim jedno vreme je u istoriji bio sasvim prihvatljiv model, primera radi može se navesti premeštanje zamkova preko mora na drugu obalu, obeliska egipatskog koji se našao u sred Pariza, bezbrojni komadi zaostavštine su pohranjeni u muzeje. Počelo je sa kolonijanim manirom gde je osvajač prisvajao pravo da uzima sve osvojeno kao plen i proglašava ga svojim vlasništvom uz ispriku da spasava nasleđe od propasti jer pobeđeni i osvojeni nisu u stanju da nasleđe čuvaju i očuvaju mada su pre dolaska osvajača to činili milenijumima. Druga isprika je bila da se omogući mnogim ljudima da vide tu lepotu nekada stvorenu ali gledali su samo arte fact, jer ma kako prezentiran u respektabilnom muzeju ili na glavnom gradskom trgu metropole, izmešten je iz svog autentičniog ambijenta, gubi svojstvo bića i poruka koju je sadržao još od stvaranja se relativizuje, može se tumačiti po volji u skladu sa novim rečnikom koji je ustanovio i etablirao osvajač.
Zaostavština arhitektonska je nastala na mestu u ambijentu u okviru jedne epohe, civilizacije, kulturnog modela zasnovanog na tada važećim vrednostima, u ambijentu zajedno sa ljudima koji su to stvarali. Zgrada ili bilo koji predmet iz urbanog miljea je komunicirao sa okruženjem kao deo autentičnog ambijenta i nije moglo da se čak ni deo te autentičnosti prenosi bilo gde. Praotac je dobro prošao, njegovu pećinu nisu mogli da premeštaju.