Iza arhitekture …

sesir-za-txt-o-recniku-arh-03Nova zgrada pokaže svoje lice gradu odjednom, iznenada, u trenu izađe iz anonimnosti i zauzme mesto. Predhodno sa njenog pročelja skinu se skele i zaštitne kecelje, odu majstori da bi se uselili građani. Tako započne svoj život ta zgrada u gradu i kao svako novorođenče prvo uči da hoda, reči dolaze kasnije, a sve zato da bi se, možda, vremenom uklopila u okruženje i postigla saglasnost sa susedima ali i građanima u mimohodu. Šta se sve događalo od trenutka odluke da se radi na gradskom potomstvu, od začeća, pa tokom trudnoće, zatim dolaženja na svet i preuzimanja odgovornosti za sopstveno postojanje u gradskoj matrici, od sada pa do budućnosti? To je komplikovana priča i opisivanje tog puta je zaludan posao jer svaka zgrada, slično ljudskim i drugim bićima, ima svoju priču, posebnu i sasvim različitu od svih drugih, i razloge za inicijaciju i početak i, uopšte, za svoje postojanje, osim naravno onih uobičajenih tehničkih, banalnih, detalja, koji su neophodna i neizostavna sredstva i načini za svaki dolazak novog bića na svet.

Priča o začeću, trudnoći i dolasku na svet, a posle prvim koracima i stasanju u uglednog ili sasvim zapostavljenog učesnika u gradskoj vrevi, a neki put i nekog ko ometa uhodani gradski rutam, bilo da je klasično tradicionalan i dosadan, bilo da je iskoračio daleko unapred pa nije razumljiv i remeti uobičajenu i naviknutu rutinu što uobičajeno nervira okolinu, ili je sasvim neprimetan u gradskom miljeu pa strpljivo podnosi svoju usamljenost, priča je zasnovana na rečima koje kazuju o svemu što se događa u tom sledu događaja.

Reči iz priče opisuju upravo ceo životni krug, od prve namere da zgrada nastane pa sve do pokazivanja lica ofarbane i ulickane fasade u nekoj gradskoj ulici na uvid građanima. Nabrojaće se ovde veliki broj tih reči, naravno, nije moguće navesti ih sve, nikada reči, ma kako studiozno, pedantno, sitničavo i opravdano bile popisane neće moći da opišu sve slučajeve. Uvek će postojati mogućnost da je neka zgrada začeta i kasnije izgrađena uz pomoć nekih sasvim drugih slogova o kojima se sada, u ovom trenutku, ništa ne zna. Takođe, neće se reči navesti po nekom od ključeva, abecedi na primer, važnosti i prestižnosti, težini uticaja u odlučivanju, učestalosti, gramatici, statističkoj meri upotrebe, atraktivnosti ili logici koju nameće praksa i iskustvo. Prosto, slede reči bez neophodnih atributa jer bi njihovo navođenje samo proširilo ionako zbunjujuće nedoumice, koje i takve kakve su mogu imati beskonačno različita tumačenja, jer u procesu stvaranja zgrade svaki od učesnika – investitori, arhitekte, inžinjeri, majstori, posmatrači i slučajni prolaznici – imaju svoje viđenje i doživljaj značenja koja se neminovno prenose na novorođenče. Dakle, reči …

Program, Projektni zadatak, Interesi, Trendovi, Moda, Institucije, Procedure, Tehnologija, Istorija, Materijali. Nasleđe, Iskustvo, Okruženje, Prestiž, Želja, Potreba, Novac, Profit, Naručilac, Investitor, Politika, Uticaj, Oprema, Isporučioci, Trgovina,Tržište, Efekti, Kamate, Očekivanje, Tradicija, Lepota, Svrha, Cilj, Tle, Boja, Proporcija, Funkcija, Vetar, Podzemne vode, Klima, Kulturni obrazac, Javnost, Kultura građenja, Kultura upotrebe zgrade, Javna rasprava, Prva ideja, Kritika, Samokritika, Dileme, Inspiracija, Radoznalost, Rokovi, Ugovori, Negacija, Sujeta, Želja za gradnjom, Potreba, Talenat, Inat, Izazov praznog zemljišta, Zakoni, Pravila, Izazov belog papira, Propisi, Komunalni red, Projekat, Revizija, Konfuzija, Brojevi, Geometrija, Kooperanti, Uzori, Ambijent, Diskusije, Resursi, Uzori …

Iza arhitekture zgrade beskonačan je, oku nevidljiv, virtuelni prostor u kojem kovitlaju uzburkano navedene, ali i druge nepoznate reči sa mnogo značenja, koja se množe, uvećavaju, proporcionalno naporu da se iznađe iskonski i ispravan signal o jedino mogućoj rešenoj semantičkoj poruci koju reč treba da iskaže. Tu, u tom prostoru, iza arhitekture stvara se zgrada, formira se njeno biće i stvara lik i opravdanje za postojanje pa i njena, kasnije, pozicija u realnom prostoru grada. Sve su to samo reči i od tumačenja i prihvatanja poruke zavisi šta će se jednog trenutka pojaviti u vizuri građana. Odatle potiče bogatstvo neograničene različitosti arhitektonskog i graditeljskog iskaza nastalog iza arhitekture, često ne voljom delatnika u tom poslu već njihove moći da dosegnu do izbora reči, a zatim i do značenja tih reči i razumevanja poruke koje one nose i samo je retkima i isporučuju. Posle je sve zanatska rutina i za one koji su se snašli i prosvetlili, ali jednako i za one koji nisu ništa razumeli. Najzad, rečenica, za koju tvorac misli da ovaploćuje i sadrži poruku za slanje u okruženje je ispisana. Onda dođu majstori i donesu gradivo na plac, rečenica se na čudesan način pretvara u zgradu, uvek je čudesno događanje kada nekoherentno, rasuto gradivo postaje i biva arte fact autentičnog lika i forme. Na kraju, rečenice više nema, odlazi u zaborav a umesto nje se razotkrije zgrada, obraduje ili povredi oko i dušu, poruku svako čita na sopstveni način, mada to i nje toliko bitno jer nije svakom gledaocu dostupan rečnik sa slogovima i rečima. Ostaje tamo negde iza arhitekture.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *