Beograd ima privilegiju da se zatekao na četiri obale, ne svojom voljom već zato što kroz grad protiču dve reke, evropske, mada se to u gradskoj matrici ne prepoznaje, obale i grad su dva bića koji su se usled volje geografije našli jedan uz drugog ali izgleda kao da se ne primećuju. Posebno se to odnosi na desne obale Save i Dunava gde su železnički koloseci, industriski objekti u opadanju, skladišta svega i svačega, stisnuta i nepristupačna luka, zapušteni predeli i đubrišta. Preko tog nepriličnog ambijenta Beograd baca čežnjivi pogled na Savu i Dunav i zadovoljava svoju čežnju sa ono malo uređene gradske obale oko Nebojšine kule, dorćolskog naselja, savskog pristaništa i sajma gde je uspeo da se obale domogne. Decenijama već, sledeći čežnju i težnju, uglavnom na rečima, traje virtuelno privođenje grada vodi i obalama. Nikako da stari gradski centar na desnim rečnim obalama dodirne reku, ostao je na grebenu i opire se rečima i nagovorima urbanista, političara i drugih vidovitih zaduženih za javno iskazivanje čežnje, valjda zbog toga što je sa reka i obala odvajkada dolazilo neko zlo, neprijateljske vojske, poplave, podzemne vode, pa se otpor prema obalama utkao u biće ljudi. Vekovima unazad tamo su građene fortifikacije, pošto su dolazili i trgovački brodovi bila su i privremena pristaništa, pruge, i ostali za to dragoceno gradsko mesto neprimereni objekti, pa ni nekoliko pokušaja u proteklim decenijama da se to promeni nije urodilo plodom, otpor iz duše i neki stvarni događaji su ostavili sve na svom mestu, takvom kakvo je.
Uprkos tome, grad je porastao na sve strane oko reka, sada je to jedan grad, i Stari Beograd i Novi Beograd i Zemun, a biće i Treći Beograd na levoj obali Dunava, ali da bi se obale mogle gledati u oči i da bi zaista bile deo Beograda desna obala, koja kasni, će morati da prevaziđe svoj odvajkada nerazumni otpor da bi urbana matrica prihvatila reke i grad se ogledao u njima, stojeći uz vodu na sve četiri obale. Decenijama je silazak Beograda na obale reka zastajao samo u pričama i planovima i ta tema je stavljana u prvi plan kad god je trebalo izvući korist u prilikama koje nisu ni arhitektonske ni planerske. Zato je možda oportuno posmatrati celu stvar kroz neku duhovnu i magisku optiku ili volju više nadnaravne sile i u tome naći razlog zadržavanja stanja u kojem je Stari Beograd rastavljen od svojih reka.
Bilo je da se sa desne obale Save i Dunava gledalo ka levoj, ka Evropi, pa se sada postavlja pitanje da li je to gledište opstalo, da li su Beograđani pomerili tu odrednicu i granicu, da li su shvatili, ili što je važnije prihvatili, da se granica Evrope pomerila na jug i da su sada svi oni evropski građani i da ne treba toga da se boje, da to nije nikakva opaka zaraza, već samo malo drugačiji način ponašanja koji će im život učiniti prijatnijim. Ali kada se pogleda desna obala Save od Sajma pa do bedema Svetog Jakova a i dalje, Dunavom sve do Ada Huje, izgleda kao da je otpor ostao u podsvesti, nevoljene obale su ostale kako je nekada bilo. Naravno, nije sve baš isto. Zemun je već na obali jer su tamo jednom bili Evropljani pa su ga Dunavu priveli. Zatim Novi Beograd, i takav nov izgrađen, za novu državu, prišao je ka reci sa parkovima, zelenilom i ponekom kafanom. Ali Stari Beograd i dalje to odbija i brani se od nevolja iz prošlosti kojih više nema. Taj susret je ipak neminovan i do njega mora doći, a dobro je što se to nije dogodilo u vreme siromaštva, nije dobro da se tako dragocenom prostoru i na Savi i na Dunavu prilazi sa očima punim nemaštine i zebnjom u duši.
Već je počelo da zvuči kao mantra rečenica koju svi izgovaraju: „Beograd mora da siđe na svoje reke”. Tu se pre svega misli na stari deo grada i ako se mantra ne izgovori sa vremena na vreme, čini se kao da će grad snaći neka nevolja. Izgovarajući tu mantru, niko nije predhodno pitao Beograđane da li je to zaista zajednička želja svih i da li oni žele da se to dogodi. Ali tako je sa mantrama, one su isključive, namentnute i ne traži se opšte narodno saglasije u vezi sa njihovim značenjem i porukom.
A taj silazak na obalu je možda obaveza, amanet koji su pretci ostavili, oni koji su davno osnovali Beograd i ako ga ne ispunimo, može nas snaći njihovo prokletstvo za neispunjeni zadatak. Sprečava Beograđane verovatno to što još nije prevaziđen strah od onoga što se kroz istoriju događalo i što su neke vojske otuda dolazile – iz podgrađa u sam grad. Teško je živeti sa tim opterećenjem i lomiti se između želje da se obala dotakne i opreza da posle tog dodira ne ostane ništa što Beograđane može zaštiti od podsvesnog istoriskog pamćenja, mada niko ne može da objasni i kaže o čemu se tu radi i šta se zaista može loše dogoditi ako se gradske niti pruže u Savi ili Dunavu.
Sve što se sa očekivanim silaskom na reke do sada događalo bilo je pod pritiskom raznih nepovoljnih prilika u proteklom vremenu, ne može se isključiti ni manjak volje dužnosnika da se događaj dogodi. Ipak, u više navrata radilo se na urbanističkim planovima za taj tako dugo očekivani događaj susreta grada i reka, činili su to beogradski urbanisti, inostrani arhitekti su dolazili i Srpska akademija nauka se trudila i sada se na tome ponekad radi, čežnja se crtanjem urbanističkih planova održava u životu ideju o susretu, tek da ne izdahne. Ma kako to nestrpljivim Beograđanima izgledalo nedovoljno delotvorno treba da znaju da su svi dosadašnji pokušaji urbanista vredne ciglice kojima će se vremenom izgraditi virtuelni odbrambeni zid, prepreka iza koje će ostati uvrežena strepnja od mogućih pretnji sa reka a sa ove strane zida će započeti prispeće grada radosno raširenih ruku ka rekama, obale će se ipak pogledati širom otvorenih očiju i otkriti Beograđanima novu čaroliju gledanja …