Urbanistički plan po prirodi svojoj je virtuelan i u ovom parčetu vremena nastaje između ostalog (struke na primer, mada to nije tako važno …) iz gradske ili državne urbanističke politike koja se putem plana deklariše i objavljuje, sabirajući u papire i crteže poruku narodu o tome šta im se nudi i kako će grad izgledati u kome će oni (glasači) svoju sreću nalaziti iza svakog ćoška. Ima nekoliko kreativnih pojedinačnih lumena ili još kreativnijih grupa koji umišljaju urbanističku politiku. Sve su to manje urbanisti koji su nekada bili zaduženi za vizije, oni postaju izvođači urbanističkih radova u radnim kombinezonima a radovi su obimni i komplikovani. Treba uskladiti, ustvari nemoćnim planom koji posle svega ispadne i konfuzan, veoma različite interese, učiniti lobije zadovoljnim, promovisati na prihvatljiv način sasvim nerealne ideje i namere, afirmisati jedne potrebe a druge skrajnuti, izaći deklarativno u susret pregolemim narodnim i drugim zahtevima, pritajiti gradsku nemaštinu i učiniti podnošljivim bar planski, pomoću u koloru nacrtanih vizija, život u Beogradu.
Političari u kreativnom naletu, oni slede potrebu opstanka na vlasti i njihova planska ponuda je sasvim logična, većinsko biračko telo je sabrano iz miljea ne baš potpuno opismenjenih građana, ekonomski ugroženih, nenastanjenih, nezaposlenih i nekritički nastrojenih prema roze obećanjima koja će im promeniti život, na bolje naravno. Njihov, većinski kulturni i urbani obrazac je sveden na želju da im okolo bude malo uređenije i njima se pre svega šalje poruka putem plana, ali i asfaltiraju se ulice, po neko obdanište osvane, malo vodovodnih cevi i kanalizacije i po parkić za igranje šaha i zabavu dece na ljuljašci. Sve drugo, što bi ličilo na urbanu viziju metropole je prisutno ali pokriveno opravdanjem koje nudi spasonosna kriza, pa su i vizije primerene njoj.
Izbori imaju uticaj na plan, dolaze novi ljudi, pridružuju se onima koji su pretekli i radi mira u kući, otvaraju se vrata za sasvim nove ideje, zaboravljaju stare i započete, a izvođači radova brzo i efikasno menjaju dosada učinjeno i sasvim su se izveštili, zaista profesionalno preokreću priču na novu viziju i uverevaju okolinu da je ovo sada zaista veoma konstruktivno i kako se toga nisu setili ranije, sam bog zna. Kažu, sada, zahvaljujući najnovijoj pridošloj inicijativi sve je veoma dobro i primiče se rešenju konačnom o kome se sanja i čezne već decenijama. Sve tako do sledećih izbora i to postaje rutina, sasvim uhodana, u kojoj se svi sve bolje snalaze. Sve je manje stresa kod onih čije su ideje skrajnute a sve je više entuzijazma kod sada delujućih kreatora. Izvođači urbanističkih radova se ne skidaju sa skela, dok o odgovornosti prema Beogradu, struci i propuštenim prilikama neće se pričati. Ova lego igrica sa gradom putem urbanističkog plana je zabavna i ne košta puno a omogućava, pored toga, da se ne troši budžet na realizaciju jer rešenje tek što nije, samo da se svi usaglase.
Posle, ima kreatora in vivo, onih koji su u čitanju i razumevanju gradske kulture dobacili do divlje gradnje i personalnih intervencija po gradu, uzeli su stvar u svoje ruke i neverujući vlastima ili su izgubili strpljenje ili uopšte nikada i nisu mislili da nešto po planu i proceduri treba raditi. Ima ih preko trećine, i njima se, planom mora poslati ohrabrujući signal, podržati ih kako tako, podići im bar donošenjem nesuvislih zakona koji su u suprtonosti jedni sa drugima, ali legalizacija dobro zvuči i izazvaće osmeh. Prekršioci zakona iz zone divlje gradnje i samoinicijative to doživljavaju kao opšti amnestiju, prećutnu saglasnost uprkos drugačijem izgovorenom tekstu na teveu za svoju delatnost i to za male pare. Sreći nikad kraja, a sreća je i bila cilj, po ma koju cenu.
Najzad, misli se i na građane koji su još privrženi građanskim normama i kulturnom modelu i urbanoj matrici sa pripadajućim protokolom i pravilima na čemu grad nastaje ali i opstaje odvajkada, međutim, njihova malobrojnost ih na neki način eliminiše iz urbanstičkog stvaralaštva jer nisu toliko bitni, marginalna grupa po kapacitetu a i nedovoljan im je doprinos na glasanju. Nisu baš uz skut, beže iz oka ali i njima se pošalje po koja reč u planu, ne tako naglašeno, jer politički gledano a izvođači radova to slede, nisu odlučujući faktor kad je gusto.
Izvođači radova, urbanisti imaju dakako i svoje misli o gradu, originalne i autentične ali i nekritički prepisane iz gradova zasnovanih na kulturnom modelu koji traje jako dugo i ne događa im se urbani prevrat i kreativna vratolomija svaku neku godinu, kako koji ciklus provere poverenja građana naiđe. Te misli se uglavnom pojave u prvim skicama koje sačine o gradu dok razgovaraju sami sa sobom i gledaju razneženo na ušće Save u Dunav. Posle dođu javne i druge, manje javne ili sasvim nejavne diskusije i plan onda uđe u uvežbanu rutinu, doživi bezbroj izmena, ne velikih, ali dovoljnih da većina diskutanata bude namirena, ili da se bar ima utisak da je tako. Posle političari i ono koji ih slede iz lukrativnih razloga, što je sasvim ljudski, se prikazuje kao plod nadljudskih napora da se Beograd učini gradom budućnosti, sve do sledeće provere, opet javnog mnjenja. Kontinuitet se uvek podrazumeva, ali kako reče Ajnštajn, ipak je relativnost stvari i pojava u kosmosu presuđujuća i to je mora se priznati opravdanje koje se teško može oporeći. Ajnštajn je u pitanju.