Postoji Beograd na Ušću, oko reka, prema Avali ili na Dorćolskoj padini, na grebenu od Kalemegdana do Vračara i onaj u Topčideru, grad svakodnevni, u kome Beograđani vode decu u školu, u kome troše dato im vreme i neprekidno istrajavaju da ga grade i uređuju. Reklo bi se – realni Beograd. Postoji i Beograd iz vremena prošlih ali i budućih, on je oko nas u beskonačnom prostoru a čine ga misli Beograđana onih od nekada, ovih sadašnjih i onih koji tek nameravaju da se pridruže. Taj eterični, virtuelni, beskrajno veliki Beograd zaokupio je sve moguće prostranstvo, pa je i ovo, gde jesu Beograđani, njegov deo. U tom velikom Beogradu je i onaj iz prošlosti u kojem je sve što beše nekada, – svaka kuća i drvo, ulica i neki slučajno bačeni kamen, – ubeleženo i postoji, ali se i dopunjuje kad god se nešto poruši ili žbun poseče. Ne da bi se stavilo u neki spomenar, već da bude i dalje prisutno, da nam neprekidno šalje poruku, da nas podseća i opominje.
Postoji i Beograd nastao u mislima arhitekata i onaj u planovima – iscrtana vizija grada. Virtuelni Beograd je sačinjen od mnogih neostvarenih ideja arhitekata i to je zaista neki drugi grad, trag i zapis ostaju i govore o istoriji različitih ideja o gradu. Građani, pesnici, filozofi i oni što stvaraju muziku imaju svoju vlastitu viziju, oni ne umeju da crtaju, oni zapisuju, pevaju ili izgovaraju svoje vizije pa je i to ubeleženo i zauvek ostavilo traga. Postoji i Beograd u mislima onih što su u njega došli, koji u virtuelnu matricu grada upisuju svoje kuće i njive iz sećanja, one u kojima behu i što su ih ostavili, a koje su sasvim prirodno i dalje sa njima. Beograd se i na taj način obogaćuje lepotom iz drugih krajeva i zato je metropola.
Tako se beogradsko postojanje i trajanje beleži, ono je neizbrisivo i zauvek sačuvano u beskrajnom prostoru grada, neprekidno otvoreno za nastavak istorije i nepresušna inspiracija za Beograđane. Virtuelni grad je prisutan, može se mišlju dotaći i u njega posegnuti ne samo za uspomenama, mogu se videti i sve buduće slike Beograda koje su ikada bile zamišljene. Tako su Beograđani raspeti između virtuelnog Beograda i ovog realnog (možda se kreću neprekidno u virtuelnom, odbijajući da se suoče sa realnim, ili su istovremeno u oba …) i pokušavaju da pronađu onaj pravi Beograd po njihovoj meri i obličju.
Sloboda u stvaranju vizije za budućnost neomeđena je u virtuelnom Beogradu i nudi beskonačan prostor svakom građaninu da mašta i da stvara svoj autentiični grad. Tako Opera može postojati istovremeno na Ušću i na Trgu, mogu postojati mnogi Savski amfiteatri ili građani što žive u raznim kućama na jednom placu; mogu postojati i šuma i jezero istovremeno, ili most koji je u jednom trenutku na raznim pozicijama, zavisno od građana koji ga trenutno prelaze. Grad zapravo može postojati kao virtuelni zbir želja i različitih viđenja, bez otelotvorenja forme, samo kao vizija, i to je možda izlaz i nada za Beograd, jer će tako svi građani imati grad po svojoj meri, u kojem će naći odgovor za svoj životno prostor i niko neće biti ogorčen što se nečija tuđa ideja prihvata a za njegovu nema mesta, mada je u nju utkao sve svoje snove. U takvom Beogradu prag građanske tolerancije biće postavljen beskrajno visoko, ne samo za prisutne u ovom vremenu već i za one od nekada, i za one koji se tek očekuju; to će omogućiti Beograđanima da uspostave međusobnu komunikaciju pokazujući sa ponosom jedni drugima sve svoje Beograde. To je, ustvari, njihov jedini Beograd.