Istorija slučaja park-šume „Zvezdara”, čija je jedna epoha upravo završena u Skupštini grada usvajanjem plana Detaljne regulacije a posle burne javne rasprave, pokazuje i drugu stranu demokratičnog načina planiranja. Bila je tu oduvekv šuma, trajno, javno dobro Beograda, velika i bujna, nenaseljena, pa su je (građani preobučeni u odela investitora) krčili bez pitanja i gradili kuće na krčevini. Usled seče šume nastala je erozija, a nije bilo ni kanalizacije, pa su se otpadne vode izlivale nizbrdo, slobodno u prostor i zapretilo je klizište. Da se spreči dalje uništavanje javnog dobra i propadanje tla, grad je odlučio pre nekoliko godina da plati izradu urbanističkog plana. Cilj je bio da se park-šuma zaštiti, da se nelegalna izgradnja lokalizuje u enklave koje se ne mogu više širiti, da se uklone nelegalna zdanja koja ugrožavaju javni prostor, da se izgradi infrastruktura i zaustavi klizište, da se urede ulice i pešačke trase i saobraćaj uredi ne samo za stanovnike već i za drzge Bograđane koji bi da tuda šetaju. To je razumna i neophodna akcija, kao poslednja odbrana šume (onog prostora koji je preostao) i pokušaj njene zaštite i obnove, i to je gradski Urbanistički zavod uradio na uzoran način. Naravno, to neumitno podrazumeva da se neke nelegalno izgrađene zgrade poruše, da se deo zemljišta iz nelegalno formiranih parcela-okućnica vrati šumi i javnom dobru, i da se na zemljištu gde je to moguće a da ne ugrožava šumu grade objekti od javnog interesa.
Ovo, naravno, nije jedini primer u Beogradu ali je drastičan, granični slučaj; Zvezdarska šuma može da postane događaj kojim se konačno i nažalost promoviše i ustanovljava poseban način građenja grada – prvo se izgradi neplanski i nedozvoljeno, u sukobu sa zakonom i uz prisvajanje (otimanje) javnog zemljišta a radi se o javnom dobru koje je vlasništvo svih Beograđana. Posle svega gradu preostaje da planira već izgrađeno, divlje graditelje pretvara u legalne i plaća troškove iz budžeta svih stanovnika Beograda. Dok se plan Zvezdarske šume radio nelegalni graditelji prisvajali su pravo, kao da ništa loše nisu učinili jer im krčenje šume radi divlje gradnje nije ličilo na nešto loše, ravnopravno diskutuju i iskazuju svoje nezadovoljstvo, izlagali su svoje primedbe, udruživali se i uz podršku drugih Beograđana vršili pritisak na grad ne bi li zaštitili svoju na čudan način stečenu imovinu. Ti drugi Beograđani, prilježni oko borbe protiv plana nisu imali primedbi za vreme krčenja šume i gradnje nelegalnih kuća. Sada, kad je plan usvojen, nelegalni graditelji će u procesu legalizacije platiti znatno manje takse za prisvojeno zemljište i na njemu izidanu građevinu od legalnih graditelja, i javno dobro će im biti dato tek tako, bez licitacije i javnog tendera.
Urbanističko rešenje stambenih enklava pa i same šume Zvezdarske spontano i nasilno je nastalo, realizovano delanjem građana koji su kršili zakon i zatim realizovano, a naknadnim planiranjem od strane grada uvedeno u gradsku matricu, je model kojim grad čini napor da spase preostalo, a kada bi se zamerke iz javne rasprave krčioca šume (investitora) usvojile i skupštinskom odlukom ozakonile, to bi nesumnjiivo bio iskorak u neravnopravnost među stanovnicima Beograda. Moguće je da će se tako etablirati novi model razvoja grada koji će se sa periferije preseliti u centar – mada i tu već ima sličnih primera novog načina mišljenja i delanja – jer je to očito efikasnije i probitačnije, ne za grad, ali za odlučne i bezobzirne građane koji su zapostavili javni interes i sasvim ga podredili svom ličnom. I još jedna novina: grupa građana, većinom nelegalnih graditelja i uzurpatora javnog zemljišta, pita se o urbanističkom uređenju prostora koji je nelegalno izgradila. U toj raspravi bi po savesti i građanskoj odgovornosti trebalo da štite javni zeleni prostor i zašto se oni ne čuju? Izgleda da još nisu razumeli da jedno javno dobro može nestati i da je šteta kasnije teško nadoknadiva…
Ako se govori o ravnopravnosti građana (ipak je jedan od važnih uslova u ravnopravnosti – raščišćeni računi između grada i građana ali i između građana samih) u stvaranju grada i njihovom pravu da utiču na oblikovanje ili izmenu okruženja u kojem će provoditi život, onda nije nerazumno i pitanje: da li nelegalni graditelji, koji su zauzeli javno zemljište i prekršili zakon, imaju pravo da učestvuju u javnoj raspravi zajedno sa drugim građanima koji su legalni ili žele da zaštite javno dobro.
Jasno je da nije moguće to sve ukloniti i vratiti šumu u prethodno stanje, država još nije stasala za tako odlučan potez, ali je moguće energičnim sprovođenjem zakona, obavezati krčioce šume da participiraju u građenju grada i da svoje pravo učešća u javnoj raspravi steknu kada, pre svega, namire svoje obaveze prema lokalnoj zajednici i plate troškove opremanja zemljišta kao i svi drugi Beograđani, bez popusta koji im je država nekada dala iz populističkih razloga. Inače, izvrnuta priča o javnom uvidu gde se uzurpatori javnog dobra pitaju o urbansitičkom rešenju, pomalo liči na manifestaciju o podeli plena pred očima javnosti i, još više, time se potpuno negira i prihvata njihova nepodopština. Ako već ima građana koji su zaturili negde svest o javnom interesu i naglašeno i agresivno nametnuli svoju ličnu dobrobit iznad svega, onda je zadatak države da im pošalje nedvosmislenu poruku o neophodnosti brzog pronalaženja zaturenog, jer ako to ne pronađu biće veoma skupo i neisplativo, a javni interes tada neće više biti u defanzivi i doći će na zelenu granu, Beogradsku. Ovo usvajanje plana park-šume Zvezdara je korak ka tom cilju.