Bobićeva knjiga Traganje za gradom, pomalo prustovskog naslova autobiografskog je karaktera, ali je, mihizovski rečeno, i autobiografija o drugima. Ko su ti drugi? To su pojedinci i grupe, odnosno urbani akteri koji su pedesetak godina, od 1962. do 2012. godine, neki manje, a neki više, preobražavali gradove i daju se svrstati u četiri glavna tipa: političare (lidere, partije, pokrete…), privrednike (privatne preduzetnike, banke, vlasnike građevisnkog zemljišta…, stručnjake za prostor (arhitekte, urbaniste, građevince…) i građane/korisnike koji su takođe heterogeni, uključujući i NVO sektor. Redosled aktera govori o njihovoj hijerahiji odozgo na dole ili o nejednakoj količini moći kojom raspolažu. Moć je ta koja upravlja razvojem grada.
Knjiga Đorđa Bobića je dobro komponovana i zanimljiva jer predstavlja valjano smišljen „kolaž“ od stotinak projekata, crteža, fotografija, dokumenata, pretežno Bobićevih tekstova, ali i pet manjih tekstova o ličnosti i delu autora knjige iz pera Snežane Ristić, Vladimira Macure, Borke Pavićević, Mihaila Pantića i Milete Prodanovića. Izdavač ove znalački dizajnirane knjige je ORION ART iz Beograda
Bobić je tragao i dalje traga za gradom posredstvom arhitekture i urbanizma koje shvata kao iznuđene polivalentne delatnosti (nauka, tehnika, umetnost) neumitno zavisne od političke i ekonomske moći, preovlađujućeg kulturnog modela, ideoloških normi, ukusa, ekoloških uslova itd.
Ovom knjigom smo uvučeni u svojevrsni vremeplov, u pojedinačna i kolektivna sećanja, štaviše u proveravanje vlastite kulture sećanja. Svaka od pet decenija je označena svetskim događajnim kontekstom u smislu kratkih vesti o tome šta se tada značajno zbilo na političkoj sceni, u nauci, kulturi, ko je umro od poznatih ličnosti i tome slično. I na ovaj način je Đorđe vodio računa o onome što se danas naziva glokalnost ili glokalizam.
Naš autor je stigao da živi (rođen 1939.) u tri društvena poretka (monarhija, socijalizam i protokapitalizam), četiri države, i da preživi nekoliko ratova. Tri decenije se podudaraju sa vremenom samoupravnog socijalizma koji je u suštini bio autoritarni jednopartijski režim sa harizmatskim vrhom, četvrta decenija je vreme blokirane postsocijalističke transformacije (ratne i u svakom pogledu olovne dekade), a peta – deblokirane tranzicije (posle 2000. godine), ili političkog, neki kažu, divljeg kapitalizma.
Od tristotinak projekata i studija koje je sačinio Bobić je za knjigu izdvojio stotinak i to najviše po kriterijumu sopstvene emotivne vezanosti za pojedine momente u svom stvaranju. Tako je na drugoj godini arhitekture napravio maketu benzijske stanice i od svog profesora Uroša Martinovića dobio pohvalu „da sada može da bude arhitekta“. Nedavno je izjavio da je emotivno vezan i za sarajevsku Betaniju, konkurs za gradski muzej u Knez Mihailovoj ulici, stambeno naselje za Minelove radnike u Ripnju, konkurs za uređenje prostora oko hrama Svetog Save na kome su on i Vladimir Macura pobedili i koji je realizovan.
Bobićev projektantski opus je velik i raznovrsan i kreće se od generalnog urbanističkog planiranja do splava na Savi, obnove fasade, fontane; od krupnih industrijskih, turističkih, stambeno-poslovnih kompleksa do marina, trgova, pijaca, spomenika, itd. Projektovao je za potrebe svih glavnih gradova republika i drugih većih i manjih gradova u Jugoslaviji, zatim Pariza, Minska, Kijeva, Moskve, Kalingrada i nekih afričkih gradova.
Čitalac ima priliku da se upozna sa sazrevanjem i afirmacijom jedne kreativne ličnosti koja živi ispunjen, smislen život kako privatni (skladan dvokarijerni brak sa Milicom, dve kćerke i petoro unučadi) tako i profesionalni. Profesionalno gledano Bobić je projektant, planer, organizator, upravljač (kao Glavni arhitekta Beograda od 2004-2012), pisac, crtač (grafičkih vragolija, što reče M. Prodanović), privatni preduzetnik (Preduzeće za arhitekturu „Slavija biro“)…
Sve što radi čini sa strašću, a tako jedino mogu da nastanu značajne stvari. Voli i ljude i gradove, Beograd i Beograđane ponajviše. Ima puno prijatelja i saradnika. I u zemlji i u inostranstvu je dobijao nagrade i priznanja. U knjizi Slobodana Giše Bogunovića Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka – Arhitekti Đ. Bobić ima svoje zasluženo mesto među najboljima.
U svim dekadama svog profesionalnog delovanja Bobić je bio marljiv i uspešan. Živeo je i živi kao neumorni neimar. Pokušaću, ipak, da izdvojim dve njegove stvaralačke faze: onu dok je radio u CEP-u (beogradskom Centru za planiranje urbanog razvoja) i fazu posle toga do danas.
Prvu fazu karakteriše entuzijazam, želja i potreba da se menja svet preobražajem grada, brojni alternativni projekti, konceptualni i praktični, ali od kojih neki, nažalost, ostaju nerealizovani, dakle utopijske su prirode ili su, kako je dosetljivo primetio V. Macura hrabri i dobri primeri „potencijalne istorije“.
Mnogi stariji čitaoci se sa nostalgijom sećaju CEP – ovih „Komunikacija“. Đ. Bobić o tim savetovanjima piše kao o prvom iskoraku u Beogradu ka okupljanju ljudi koji tragaju za modelom grada, stručnjaka, umetnika i laika, različitih interesovanja, van državnih i gradskih institucija koje su do tada imale monopol na ovakvim akcijama. Savetovanje je 1976. godine održano prvi put i sledećih godina sa različitim temama o gradovima, širilo se van Beograda i Srbije, prišli su ljudi širom Jugoslavije i razgovarali o sadašnjosti i budućnosti gradova ali i o onome što nam se tih godina događalo. Preraslo nedvosmisleno u jugoslovenski skup svih onih koji su nešto značili u procesu traganja za gradom. Kulminacija je, tvrdi Bobić, bila 1981. godine kada su Vlada Macura i Miodrag Ferenčak promovisali Umereni grad, zaista autentičnu i sasvim novu ideju o budućnosti jugoslovenskih gradova. Pomenimo još i Radionicu za popravku grada pod geslom „Za Beograd ovde i odmah“ koja je otvorena 1982. godine. Bila je to „radionica u kojoj se mislio bolji grad“ u kojoj su radili obrazovani, hrabri i posvećeni mladi ljudi (Lj. Pušić).
Desetak ovakvih projekata, čiji su autori bili Miša David, Nenad Novakov, Miloš Bobić, Jelena Volčkov Božović, Miodrag Ferenčak, Goran Božović, Vlada Macura, D. Vujović, Gavrilo Mihaljević…, mogu se najbolje „smestiti“ pod naslov CEP-ovog „krovnog“ projekta „Za umereni grad – mogućnosti humanizacije gradskih prostora zdravim i jednostavnim rešenjima“. Drugim rečima, ceo ovaj angažman bio je plemeniti pledoaje za demokratski ili participativni urbanizam; za ostvaranje građanskog „prava na grad“. Stoga, sećanja i dokumentaciju vezanu za CEP i njegove „Komunikacije“ treba brižljivo čuvati. Deo njih se lepo čuva i knjigom koju upravo prikazujem.
U to „cepovsko“ vreme Bobić nastupa i kao arhitekta – profesionalac, ali i kao intelektualac koji javno iznosi i brani svoje stavove o arhitekturi i urbanizmu. Igrajući uspešno obe uloge ostavio je traga posebno projektom „Analiza mogućnosti rešavanja stanovanja radnika Minel-a u basenu Ripanj, kraj Beograda“ (1985). Reč je o Bobićevom odgovoru na inicijativu mladih radnika iz MINEL-a koji su težili drugačijem, jeftinijem i povoljnijem načinu rešavanja pitanja krova nad glavom. Ukratko, Bobić se zalagao za sadejstvo samopomoći radnika i pomoći socijalno odgovornog arhitekte. Možda je to bio odjek ideja i prakse zastupničkog planiranja koje se tada pojavilo u SAD kako bi se pomoglo društveno isključenim pojedincima i grupama u rešavanju svakodnevnih gradskih problema. Dokumentovano tumačeći uloge glavnih aktera u vezi sa Bobićevim projektom V. Macura, u predgovoru za Bobićevu knjigu ispravno tvrdi da su samogradnja i samodovoljnost u smislu neoslanjanja na gradske sisteme bili osnovni „grehovi“ Đorđevog projekta čija je realizacija zbog toga zabranjena. Vrsta samoorganizovanja koju su najavili radnici bila je autonomni gest koju vlast koja je imala monopol nad svim pa i nad svakodnenim životom u domenu stanovanja nije dopustila. Uprkos tolikom nadziranju i zabranjivanju bespravna stambena izgradnja je bujala tako da je danas ne mogu urediti ni tri legalizacije zaredom. Drugim rečima, nade i očekivanja arhitekata i pripadnika kontaktnih struka oko CEP-a u pogledu mogućnosti alternativne stambene politike u Jugoslaviji su „prohujale sa vihorom“.
Devedesete godine minulog veka kao vreme građanskog rata „kao najvećeg zla od svih zala“, vreme raspada SFRJ, deoba i seoba, urbicida, onemogućilo je, pored ostalih stvari, normalnu, ustaljenu periodičnu komunikaciju i saradnju između jugoslovenskih arhitekata i alternativnih arhitektonsko-urbanističkih grupa. Postavilo se pitanje postojanja kritične mase arhitekata u razdvojenim republikama, pojačala se kriza identiteta stručnjaka za prostor, ugasile su se „Komunikacije“, zavladala je zatvorenost i prema ljudima i idejama iz drugih republika, pa i prema stvaraocima iz sveta, opao je nivo novih znanja, došlo je do „odliva mozgova“ u inostranstvo i tome slično.
I posle nezaboravnog cepovskog iskustva Bobić je, sa sebi svojstvenom energijom, odgovarao na izazove urbanog pitanja u socijalizmu i postsocijalizmu. Kao šezdesetosmaš sa pariskim iskustvom on je stalno kritički preispitivao društvenu zbilju u kojoj je živeo i ulogu arhitekte u „proizvodnji prostora“. Nastupao je kao autonomna, samosvesna ličnost i permanentno se bavio pitanjem lične i profesionalne odgovornosti arhitekte. S tim u vezi, izdvojiću dve ilustracije iz njegove knjige. Prva ilustracija su redovi iz njegovog teksta „O odgovornosti arhitekte“ u Srbiji iz 1973. godine koji glase: „Činjenica je da se već duže vreme oseća kriza arhitektonske struke. Sfera uticaja i mogućnost delovanja se svakim danom sužavaju. Arhitekta gubi sve brže i brže ulogu neposrednog neimara prostora, već postaje ’prodavac papira’, odvojen od graditelja i doveden u ropski položaj prema investicijama. Razapet između ove dve činjenice, arhitekta je izgubio veru u svoje mogućnosti delovanja i počeo da se povija onako kako svi vetrovi duvaju. Umesto da utiče i vaspitava, na njega utiču i vaspitavaju ga! Umesto da stvara prostor, arhitektom se koriste da stvore prostor“ (str. 141).
Sudeći po Đorđevom gledištu iznetom u tekstu „Zabeleženo tokom traganja ’za gradom“’ iz 2012. godine, ovog puta u vezi sa svetskim kontekstom, položaj i uloga arhitekte su se bitno promenili. Bobić o tome piše: „Arhitekta sledi vreme i aktuelni trend ako uopšte želi da opstane u igri, prihvata manir, prihvata kompromise raznih vrsta i postaje sledbenik kulturnog obrasca nametnutog i usaglašenog sa tržišnim shvatanjem sveta. Sve što iskače iz tog modela biva neprimećeno ili se proglašava za simpatičnu alternativu koja osvežava, ali nema uticaja na globalno koračanje u stroju sistema. Došlo je do epohalne statusne promene i uloge Arhitekte u činjenju grada. Arhitekta je stasao u modnog kreatora koji za svaku sezonu traži jedinstveni i dosad neviđeni lik robe koji će na tržištu da bude uspešan iliti da ima dobru prođu. Mediji se onda postaraju da to bude nazvano brendom i ma šta da bude nacrtano, to se proglasi i nametne kao napredak u Arhitekturi i kao doprinos stvaranju novog urbanog ambijenta. Do sledeće prilike, ili palca okrenutog nadole pokazanog iz prodavnice“(str. 221).
Zarad podsticanja na razmišljanje reći ću da se Bobić i ja razlikujemo u oceni uloge arhitekte početkom sedamdesetih prošlog veka i danas. On misli da se njihove uloge tada i danas bitno razlikuju, a ja smatram da to, ipak, nije tako. Zašto? Zato što smatram da još uvek važi Lefevrova „dijagnoza“ da je urbanizam mešavina ideologije i prakse pod patronatom države i tržišta. Doduše, negde je više države, a negde tržišta. Postoji mišljenje da danas u onome što se zove preduzetnički grad postoji partnerstvo između javnog i privatnog sektora. Drugačije rečeno, u praksi je došlo do ostvarenja horizontalnog interesnog saveza između političara i privatnih preduzetnika u transformaciji gradova. Pođemo li od akterskog pristupa, pomenutog na samom početku prikaza Bobićeve knjige, saznaćemo da su glavni urbani akteri hijerahijski ustrojeni zavisno od njihove moći odnosno od uticaja na gradske i druge resurse i njihovu upotrebu. Između aktera u igri moći oblikuju se horizontalni i vertikalni interesni savezi. Češći su horizontalni interesni savezi između političara i privrednika, nego vertikalni savezi između političara i građana, mada se i oni dešavaju, osobito u vreme predizbornih kampanja. Stručnjaci za prostor se suočavaju sa krizom identiteta. Oni se i dalje nalaze u „sendviču“ između političara i privrednika, s jedne, i građana i NVO, s druge strane, ali je njihova sadašnja situacija složenija, ambivalentnija i konfliktnija: politički i privredni ambijent je promenjen, ali promene nisu dovršene, a broj interesnih grupa i lobija se povećao.
S tim u vezi, još je aktuelno pitanje „Čiji je grad?“, i ko su u njemu dobitnici, a ko gubitnici. Dosadašnje iskustvo pokazuje da dominantno tržišna orijentacija u urbanizmu rezultira dualizacijom gradova odnosno povećanjem socioprostornih nejednakosti. Stoga se nameće problem koliko se u procesu stvaranja savremenih gradova vodi računa o opštem dobru, tj. o javnom interesu.
A sada da se iz belog sveta vratimo u Beograd i da saznamo kako je Bobić razmišljao kada se 1987. godine devet meseci bavio (pa od nje odustao) izradom najnovijeg Generalnog urbanističkog plana Beograda. On je bio svestan da naše planiranje gradova nije efikasno jer ono kao proces zahteva dugoročnu ekonomsku stabilnost, društvenu strategiju i ciljeve koji su trajni i koji se ne menjaju u instrumentima i načinima realizacije bar za vreme formalnog trajanja plana. Ispravno je mislio da „postoje stvari koje se mogu planirati na dugi rok: vodosnabdevanje, metro, glavne saobraćajnice, zelenilo, pristaništa, principi životne sredine, kriterijumi očuvanja prirodnog i kulturnog nasleđa i slične stvari. Sve ostalo je, smatra Bobić moguće da se radi u različitim oblicima i tu treba biti fleksibilan. Jednostavno, ne samo zbog mogućih promena koje planer iz današnje perspektive ne može da sagleda, već i zbog toga što se previše menjaju tehnologije i način mišljenja oko toga, te nije dobro da mi, onima koji dolaze, previše toga odredimo. Može se zaključiti da Bobić racionalno procenjuje da, s jedne strane, bez valjanih opštesistemskih rešenja koja prožimaju politički, ekonomski i kulturni podsistemu društva i obezbeđuju njegovu stabilnost ne može biti efikasnog urbanističkog planiranja, osobito ne planiranja na dužu stazu, kao i da je u određenim segmentima gradskog života, na drugoj strani, neophodno fleksibilno planiranje.
Razumljivo je da čitaoca interesuje kakva su bila gledišta i predlozi Đorđa Bobića dok je osam godina bio Glavni arhitekta u Beogradu i to u vezi sa konkretnijim nivoom beogradske stvarnosti: morfologija grada, saobraćajna infrastruktura, kapitalna kulturna zdanja i potrošački centri. Doduše, osam godina su verovatno dovoljno vreme za razmišljanje i različite planove, ali prekratko za realizacije, posebno s obzirom na krizu i pad ekonomskog rasta. Kad čovek bolje razmisli dosta je Bobić izdržao na jednom mestu koje je poprište sukobljenih interesa raznih urbanih aktera.Uzgred, poznati arhitekta Ranko Radović je na mestu ministra za urbanizam u vladi Crne Gore izdržao svega šest meseci.
Na osnovu onoga što piše u knjizi Traganje za gradom i na osnovu autorovih iskaza iznetih u članku „Ne verujem u nezavisnost arhitekte“ (Daliborka Mučibabić, „Politika“, 18.05.2012) vidi se da je Bobić: branio uređenje Trga republike sa gradskom galerijom, a lokaciju za zgradu opere predlagao je u blizini Muzeja savremene umetnosti. Podržao je izgradnju tržnog centra „Ušće“ i inicirao izmenu plana detaljne regulacije za most na špicu Ade. U Bobićevoj knjizi piše da je projekat „Most za IV milenijum“ nastao kao reakcija na ideju vlasti da bez učešća javnosti i javne rasprave izgradi Centar kulture Treći milenijum u Savskom amfiteatru i time unapred odredi namenu i sadržaj najdragocenijeg beogradskog prostora ali i protest zbog planirane izgradnje mosta preko središnjeg prostora Ade Ciganlije. Projekat-protest „Most za četvrti milenijum“ ostvaren je 1985. godine kao pozorišna predstava u okviru „Nove osećajnosti“, direktor je bila Borka Pavićević, u Pivari Skadarlija u Beogradu. Autori teksta Đ. Bobić i Z. Mujbegović. Akcija je uspela i novi most je, kao što je poznato, podignut na špicu Ade.
Sledeći iskaz takođe potvrđuje da Bobić ima viziju budućeg Beograda. On kaže: „Moj prijatelj je govorio da Beograd nikada neće svoje obale izgraditi jer se Beograđani plaše vode, zato što je kroz istoriju sva nevolja dolazila sa reke. Savski amfiteatar i desnu obalu Dunava, te dragocene prostore, treba čuvati dok Beograd ne bude bogatiji. Dobro je da se priča o tome, da se rade konkursi u priobalju jer tako ideja sazreva“. S tim u vezi, naš arhitekta pozdravlja ideju da poznate strane arhitekte daju svoj doprinos Beogradu, ali mu nije prihvatljiva odluka međunarodnog žirija da objekat spiralnog oblaka japanskog autora Sou Fudžimotoa poveže Savsko pristanište i Beogradsku tvrđavu. Povodom ove odluke, sa pravim osećajem za genius loci, Bobić saopštava: „Nemam dovoljno reči hvale za taj objekat, ali zameram što će biti na pogrešnom mestu. Međunarodni žiri nije osetio taj prostor na kome počiva biće Beograda“. Treba imati poverenja u izrečeni sud jednog vrsnog arhitekte i rođenog Beograđanina koji dobro razume urbani identitet Beograda.
Dodajmo da je Bobić dok je bio Glavni arhitekta Beograda komunicirao sa javnošću koristeći razne medije i postizao da građani za koje se donose planovi u tome učestvuju. Pritom, komunikacija sa širom javnošću (građanima) mu je lakše padala nego komunikacija sa političarima i, ponekad, sa predstavnicima struke.
Pokušavajući da procenim karakter druge faze Bobićevog „traganja za gradom“ u postsocijalizmu smatram da je ona bila plodnija u smislu realizacije, ali obeležena tržišnim urbanizmom, tzv. investitorskim urbanizmom, uvek profesionalizmom, sada više kompromisima, krupnijim poslovima i objektima, uključujući projekte, realizacije i priznanja u inostranstvu, naročito u Rusiji. Kada su ga etiketirali da je investitorski urbanista Bobić je odgovorio na inteligentan način: „Jesam investitorski urbanista jer mislim da bez investitora nema urbanizma. Bez obzira na to da li je on privatnik, grad ili država (…) Zato postoje planovi, zakoni, norme. Ko ulaže pedeset miliona evra u objekat boriće se kao lav za svoj interes, samo je pitanje koliko je grad sposoban da ga usmeri (…) Arhitekta nikada ne može da deluje sam, posebno urbanista, potreban je investitor, bilo da je to grad, država, bilo pojedinac koji ima novac. Bez toga arhitekta ne postoji. Ne verujem mnogo u nezavisnost arhitekte – iskren je Bobić. Jedini nezavisni u Beogradu su divlji graditelji, oni koji su gradili iz nužde, bez oslonca na stručnjake i pomoć države. Ali i ta iznuđena arhitektura je vid autentične gradnje, koja ne sme da se zanemari“.
Završavajući ovaj prikaz osvrnućemo se još na dve inovacije vredne pažnje koje je Đ. Bobić primenjivao u svom „popravljanju“ Beograda 1985. i 1989. godine. Obe proističu iz raznovrsnosti kao jednog od ključnih principa Bobićevog poimanja arhitekture i urbanizma. Podsetiću da je grad oduvek bio „iskustvo razlike“.
Podsetiću, takođe, da je zbog „Komunikacija“ u okviru CEP-a 1981. godine objavljen i prvi delimični prevod knjige Džejn Džekobs, u znalačkom izboru i prevodu Tijane Maksimović Bino, sa prikladnim naslovom Bilo grada. Zapravo, reč je o obimnoj knjizi Dž. Džekobs Smrt i život velikih američkih gradova koja se posle 31 godine pojavila na srpskom u integralnom izdanju (Mediteran, Novi Sad, 2011).
U ovoj knjizi piše: „Da bi gradske ulice i četvrti iznedrile bogatu raznovrsnost neophodno je da budu ispunjena četiri uslova: 1. gradska četvrt i najveći deo njenih sastavnih delova moraju vršiti više od jedne osnovne funkcije, a poželjno je i više od dve (…); 2. većina uličnih blokova mora biti kratka da bi česta raskršća pružala mnoštvo prilika za promenu pravca kretanja; 3. gradska četvrt mora obuhvatati zgrade različite starosti i različitog stanja (…) Zgrade treba da budu ujednačeno izmešane; 4. mora postojati dovoljno velika koncentracija ljudi, bez obzira na razloge njihovog prisustva …(str. 168-169). Moguće je da je izneto gledište Džekobsove uticalo na Đorđa i Miloša Bobića kao koautore, a moguće je, isto tako, da je to bio samo izdanak njihove arhitektonske mašte, ili ideja potekla iz nekog drugog izvora. Ipak, važnije od toga jeste da su tu ideju braća Bobić uspeli da realizuju.
Bilo kako bilo, Đ. Bobić je prvi put primenio princip raznovrsnosti 1985. godine prilikom obnove fasade Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Tada je Bobić, kako je to dobro zapazila B. Pavićević, „ospoljio suštinu“ JDP jer je na njegovoj fasadi, uprkos protivljenju konzervativnih institucija, pokazao i Manjež i Nikolaja Krasnova i Momčila Belobrka, tj. istovremeno postojanje najrazličitijih stvari.
Drugi primer se odnosi na Gradski blok 67 na Bulevaru Revolucije u Beogradu kada su braća Bobić, Đorđe i Miloš; pozvali Milana Lojanicu, Mileniju i Darka Marušića i Svetislava Ličinu da urade projekte pojedinih objekata. Na taj način su „u okviru bloka gradili različiti arhitekti, iskazujući svoj stav i tako darovali prostoru grada identitet posebnim i prepoznatljivim zgradama. Hteli smo ovim činom, veli Đ. Bobić, da se vratimo tradicionalnom maniru nastanka grada“.
Na kraju, moram da kažem da nešto ne verujem da će ovo biti poslednja knjiga našeg Đorđa Bobića. Nevericu potvrđuje poruka kojom je završio svoju biografiju odštampanu na klapni knjige: „Traganje za gradom i dalje traje“. Zato poželimo mu dobro zdravlje i sve drugo što pripada srećnim ljudima kako bi nastavio dalje da traga i raznovrsno stvara za bolji grad i za nas i naše potomke u njemu jer on to ume i može.
Sreten Vujović