Stereotipna je priča o doseljavanja u Beograd sa mnogih strana i iz raznih razloga, kao i diskurs o posledicama punjenje grada. Traje to oduvek, i umesto otpora neizbežnom, bolje je narezati dovoljno ključeva ne bi li se izbeglo otvaranje Beogradskih vrata kalauzom. Dolazak u prestonicu nije samo, opet uobičajena trivijalnost, iz ekonomskih pobuda, dolazak je radi atraktivnijeg posla, dođu pa ostaju pošto se odškoluju, čežnja za velegradskom vrevom, hoće da vide kako je ovde, beže ljudi iz svog okruženja zbog siromaštva, rata, netrpeljivosti ma koje vrste a na Balkanu toga ima dovoljno da se napuni još jedna prestonica.
Politička priča o decentralizaciji i regionalizaciji nije do sada funkcionisala baš najbolje a ostvarenje te priče je mogući način da se u napuštanim mestiima diljem države obezbede uslovi koji bi odlazak odatle i naseljavanje u velike gradove sveli na prihvatljivu meru koja u celom svetu postoji. Premeštanje ljudi po sopstvenoj želji i potrebama je normalna stvar, sloboda kretanja i traženje boljih uslova, ma kakvih, je čak i poželjno. Uostalom, grad u koji niko nema nameru niti želju da dođe i naseli se ima neki ozbiljan problem.
Dva su načina, možda i motiva za doći u Beograd. Ima kad dođe veliki broj ljudi odjednom, sklanjajući se od neke nevolje i postaju Beograđani zauvek jer je pupčana vrpca sa ognjištem prekinuta. A ima i kad dolaze pojedinačno, opet zbog neke sasvim drugačije nevolje ili radoznalosti ili da provere da li mogu odgovoriti velegradskom izazovu, ali zadržavaju domove (ognjišta) u predelu svog postanja, pa se onda do kraja života opredeljuju gde ustvari pripadaju. I jedni i drugi zateknu Beograđane koji su tu odvajkada ili su kao i oni došli nekada odnekud pa se pomalo navikli i glasaju se kao ovdašnji urođenici. U gradu tako ima dve grupe građana, jedni koji dolaze i drugi koji su zatečeni. Dva kulturna modela različita i Beograd je posledica tog pomeranja odvajkada, svakih pedesetak godina dolazila je masa iz okruženja i sve je bilo ispočetka.
Dva Beograda su u neprekidnom prikrivennom i malo vidljivom sukobu, i da je to kompeticija u osvajanju novih vrednosti bilo bi gradu na polzu. Oni što dođu žele da nametnu svoj model života bezuslovno a zatečeni, starosedeoci, smanjene odbrambene moći, uljuljkani u misao da su tu odvajkad pa zato imaju neka prava na svoj način, ne brane se, sležu ramenima i žale se jedni drugima … posle se oni što dođoše nekako uklope, po malo uguraju svoj način, ponešto prihvate od starosedelaca, starosedeoci uzvrate na isti način i novi urbani milje se gradi i traje do sledeće prilike
Ipak, nisu samo doseljenici oni koji menjaju lik grada i način života i kultirni model. Investitori, lokalni i inostrani koji donose novac i žele da grade imaju takođe želju da menjaju, ne globalno već lokalno, samo ono što je povezanno sa njihovom lokacijom i to jeste takođe neki pritisak, ima tu dobroga, donose neke nove usklike sa drugih strana ali često je to u sukobu sa tradicijom ili načinom razumevanja grada i procedura. Onda je i tu, pored novog kvaliteta, ipak neki sukob i nerazumevanje, mada sasvim prihvatljivi jer je nematerijalna nadoknada uzorna uz obavezno obećanje o boljem životu za sve a nije obavezno da se ostvari, važno je da se čuje i razglasi pa je lepo pred spavanje toga se setiti i lepo sanjati taj obećani bolji život.
Asimilacija došavših je neki politički cilj, opet postao stereotip, ali i obratno, jer starosedeoci često prihvataju doneta pravila i načine života i ponašanja došavših pa posmatrač sa strane može da bude zbunjen asimilacijom u oba smera i da mu to bude sasvim zbrkano. Kompromis obostrane asimilacije koji svakih pedeset godina vraća grad po malo unazad je na Beogradskoj raskrsnici puteva i granici svetova način življenja i preživljavanja, ali ipak očuva se i deo baštine kulturnog modela iz nekog predhodnog vremena. I pored svega grad bi mnogo brže ulazio u avanturu približavanja svetu kada asimilacija ne bi podrazumevala i kap klaustofobije.
Novi građani, kad dođu zauzmu zemljište po obodu grada i grade svoje domove kao zamenu za one koje su negde tamo ostavili. Izgleda kao da su opkolili Beograd zidom oko grada. U zidu oko grada grade svoj grad, svoje okruženje po svome, bez plana ali sasvim jasno artikulisan i prepoznatljiv urbani milje koji su doneli sa sobom iz starog kraja. Može iz toga i nova lepota da nastane u Beogradu jer različitost koja budi dijalog, ma kakav, je dobra osnova za novu estetiku grada i urbano okruženje.