Sou Fujimoto
Branislav Redžić
Kao da je otišlo u zaborav, ali ima već godina dana kako je žiri u sastavu: Darko Radović, Roberto Simon, Josep Acebillo, Kurt Puchinger, Dragan Đilas, Vladinir Lojanica i Milica Grozdanić, izabrao i proglasio dve jednakovredne Prve nagrade i dobiše ih, naravno po jednu, Branislav Redžić i Sou Fudžimoto, na konkursu za urbani lik beogradskog priobalja podno Kalemegdana, tamo oko Kapetanije i Beton hale. Nagrađena su dva projekta sasvim različita u svim aspektima koje arhitektura poznaje, mada je posao žirija da odluči, da stisne petlju i kaže ko je bolje rešio stvar a neodlučnost i svoje dileme nema pravo da ostavlja raspisivaču konkursa. Onda su Skupština grada i Urbanistički zavod, nije se čulo zašto i po kojim kriterijumima, izabrali jedan od dva prvonagrađena projekta, onaj japanskog tvorca, da bude izgrađen. Takođe, nije se čulo zašto je onaj drugi jednakovredni projekat skrajnut iako je, možda, primerenije i manje agresivno prianjao uz Kalemegdansku padinu podno tvrđave, posebno ako bi se ona dijagonala umirila. Istini za volju bila je ideja da se ta dva projekta kombinuju što je ličilo na nemoguću misiju.
Šta je posle bilo je pitanje procedure, možda se radi na odabranom projektu i to su njihova posla, onih što odabraše prelepu pregolemu činiju sa špagetima spiralno uzvitlanim uzbrdo i naviše i na sve strane, pa će Kalemegdan, gledan sa druge obale ili Gazele, skrušeno da proviruje i naziraće se u fragmentima kroz te spirale a Beograd će dobiti, ako se špageti ipak serviraju, sasvim novu gradsku sliku, radikalno promenjen identitet i lik svog najvažnijeg mesta u odnosu na onaj koji tu obitava već nekoliko vekova.
Naravno, radikalni zahvati u skladu sa novim viđenjem sveta i pokušajima arhitektonske pratnje novog viđenja su mogući i poželjni ali ipak bi bilo dobro da se misli i na mesto gde se to događa i gde to savremeno viđenje sveta ima mesta a gde ga treba umeriti sa prostorom u koji se novotarija smešta. Izabran je model koji ne komunicira sa Kalemegdanom, dramatično menja izgled mesta gde je Beograd začet pre desetak vekova i gde mu je biće, gde je grad nastao, gde opstaje i po kome se prepoznaje i to nisu menjali svi koji za to vreme prohodiše tuda, ni Huni, ni Sarmati, ni Gepidi, ni Rimljani, ni Vizantinci, ni Austrijanci, ni Turci, čak ni Srbi, eto sve do danas, geografiju početka beogradskog grebena nisu dirali, razumeli su i prepoznali da je to mesto gde se dva sveta, Istok i Zapad susreću i da taj greben na Ušću, gradski znak za prepoznavanje ne treba dirati.
Žiri je izabrao atraktivan i inventivno urađen arte fact sasvim u skladu sa savremenim svetskim trendom o teranju mode po svaku cenu i po tom pitanju izabranom projektu se ne može naći neka ozbiljna mana, on jeste u svakom smislu savremen i u skladu sa globalističkim trendom iskazivanja novih vrednosti i novog arhitektonskog jezika. Razumljivo je da čovek iz Japana verovatno nije bio, ponešen lepotom svoje vizije objekta, dovoljno obavešten o mestu, značenju i značaju tog mesta gde treba njegova zamisao da se smesti, i onda je prešao preko istorije, preskočio identitet okruženja, promenio znak grada, dirnuo nezgrapno u gradsku suštinu i postoji opasnost da je ozbiljno uzdrma, ali je slično njemu postupio, prvo žiri, a potom i oni što izabraše baš taj projekat od dva. Gledali su lepotu arte facta ponešeni idejom da će Beograd dobiti sasvim neobičnu i nesvakidašnju arhitektoniku koja će Beogradu doneti izvestan prestiž na evropskoj mapi i zanimljivo štivo za turiste, mada takvih globalističkih ambijenata ima posvuda po planeti dok je Kalemegdan jedinstven i neponovljiv i naravno samim tim privlačniji za one što dođu u grad na kratko da vide i zapamte o njemu ponešto. Ipak, turisti dođu i prođu, ponesu utiske, ponajviše u digitalnom obliku i to završi na nekom tvrdom disku.
Šta o svemu tome misle Beograđani koji ne prolaze i ne odnose grad koje kude u elektronskoj memoriji i šta će misliti posle, kad im spiralni format udenut tesno i pomalo na snagu između obale i Kalemegdana promeni odvajkada zapamćeno … ?