Grad je oduvek bio višeznačan, biće sazdano od bezbroj reči koje su to umnoženo značenje iskazivale na različite, često sasvim suprotne načine ali je i pored toga bio stabilan oslonac građanima ne menjajući naglo ambijent i način komuniciranja unutar svojih zidina. Višeznačnost je bila stabilan model u kome je bio definisan način govora i vrednost upotrebljenih reči, menjala su se pravila u ritmu koji su građani mogli da prate i budu dovoljno spremni na prihvatanje novih ili starih, unekoliko izmenjenih, pravila. Protekli vek, dvadeseti a stvar se ubrzava u ovom koji traje doneo je ili dopustio radikalno raslojavanje i neočekovane, brze, reklo bi se dnevne promene. Promene nisu nikle same od sebe, tek da bi se dogodile, one su uslovljene i prate nametnute, čak iznuđene političke, ekonomske i društvene uzanse, grad u tom vremenu postaje višeznačan posebno kada je u pitanju sistem vrednosti i bez obzira na klasičnu gradsku matricu, ponegde osnovanu i izgrađenu pre nekoliko vekova, uspeva u njoj da organizuje nadošli način komuniciranja, funkcionisanje gradskih uporišta ili bar onih koja su se na vreme prilagodila, potom i gradskog govora sa više ili još više narečija, novim odnosima među građanima izmenjivim češće nego to građani mogu da prate, što izaziva netrpeljivosti i gloženja među grupama ali se to prenosi i na pojedince. Komuniciranje je sve manje razmena iskustava i znanja a sve više postaje sredstvo borbe za opstanak.
Odvajkada su gradske četvrti obojene i opredeljene pre svega statusnim položajem građana, po bogatstvu, pedigreu, položaju u sistemu vlasti ili trgovini, proizvdnji nečega, u nekima se iz neobjašnjivih razloga nastanjuju umetnici raznih izazova i to je bila urbana šema na kojoj je grad opstajao. U nekoliko decenija tek proteklih dogodilo se dopunjavanje uhodane stereotipne slike, neke gradske četvrti zaposedaju došljaci izdaleka okupljajući se oko žiške koju je nastanio ranije neko od njihovih, razlog je pre svega odbrana opstanka ali i neprekidna i nikad usahla potraga za odgovarajućim okruženjem gde će se lakše nedaće naseljavanja prevazići ali najviše to čine pritisnuti nostalgijom. Nemogućnost brze integracije koja zaostaje jer došljaci nemaju poverenja u okruženje u koje stigoše ali i starosedeoci ne daju dovoljan doprinos da se poverenje zasnuje, naprotiv, protivljenje dolasku i slušanju drugačijih dijalekata i nagašavanja reči je deo integracione procedure i traje, pa onda deo grada, čitav kvart je jevrejski ili cincarski, ličanski, bosanski ali ni tu nije tako jednostavno jer ima bosanstva iz raznih krajeva Bosne, ili lokalne zajednice sa juga Srbije ali uredno klasifikovani po gradovima jer su, stigavši u grad sa prtljagom i namerni da tu opstanu smatrali iz samo njima znanih razloga da je to bezbedno i njima ugodno.
Dijalekti i narečija koja se čuju usput hodajući po gradu kazuju o prisustvu došljaka ali kafane su najbolji pokazatelji i ukazivači, prezenteri za videti ih u ambijentu koji bi mogao biti autentičan samo da se još nalazi tamo odakle su došli, ali pošto ništa nije savršeno, i ovako je prihvatljivo kao zamena za originalnu verziju jer u pojedinim kafanama se okupljaju samo Nišlije, tamo Ličani ili već neki od dobrodošlih dođoša, a pošto kafanu uobičajeno drži čovek iz kraja iz koga su poreklom svi gosti čak je i ponuda jelovnika prilagođena njihovim navikama, mirisima i začinima iz starog kraja. Onda ti ljudi, pokušavajući da opstanu u sredini koja ih ne prihvata odmah i na mah, rascepe se i imaju dva bića koja neprekidno nose kao obeveznu opremu i po prilici je upotrebljavaju trudeći sa da ne pobrkaju trenutak kad koju iznose na videlo dana ili noći, imaju dvojne biografije, žive dva života i ponašaju se u skladu sa tom dvojnošću.
Prvo življenje: naoko su javno građani Beograda (Beograd je u ovoj priči samo metafora za bilo koji grad) trudeći se da ispune sve dužnosti koje im ta uloga građanina nameće i to čine stegnutih usana veoma koncentrisani na delovanje jer od toga preživljavanje zavisi, sa mukom u duši sve dok se dugotrajni proces integracije ne dogodi, ako se u opšte desi, mada iskustvo kaže da je veoma mali broj onih koji ne uspeju da se domognu članstva u građanskoj klasi, prvo naravno u trećoj, posle uznapreduju ali do prve dosežu samo potomci u nekom daljem kolenu.
Drugo življenje: ostaju privrženici onog urbaniteta ili ruraliteta odakle dođoše, upražnjavaju običaje donete u duši i prtljagu i to čine skriveno izbegavajući javnu gradsku scenu, otvaraju se samo prema svojoj grupi gde nalaze podršku, razumevanje i zaštitu od sredine u kojoj krče sebi put. Dolazeći u grad došljaci donose svoj kulturni model, narečije i nove reči, pokušavaju u početku da prilagode grad sebi, takav poduhvat uglavnom ne uspeva osim u nekim detaljima koji su univerzalni jer i u malim zajednicama bilo gde, takve vrednosti postoje ali i pored toga kada shvate da to univerzalno ne prolazi povlače se u svoju grupu gde prepoznaju reči i znaju šta znače.
I dok taj čudni i dugotrajni proces sa nadgornjavanjem došljaka i starosedelaca traje, ni jedni ni drugi ne razumeju da je dolazak novih ljudi i njihovog prtljaga dragocen za grad zato što donose svoja znanja različita od zatečenih a to je već poklon koji se ne odbija, talente, energiju, i nadasve želju da prežive i ne budu odbačeni, to je važan doprinos, borba za opstanak od koje su se starosedeoci, uležani u svoj urbani milje, uljuljkani u svoju priču odvikli i zaboravili da je borba jedna kreativna disciplina koja unapređuje vrednost bitisanja u gradu a menja nabolje ustanovljene vrednosti urbaniteta, grad dakle. Povlačenje došljaka u svoje enklave je samo predah, povremena obnova energije i punjenje duše podrškom pre novog pregnuća kojim će možda zaista zakoračiti u grad i njegove zamršene i tajnovite kutove i gde će se njihov rečnik najzad uskladiti i poklopiti sa onim koji su zatekli.
Dragoceno je to što donose, čak i ono što zatečeni starosedeoci, koji od negde takođe nekoć dođoše, ali taj dolazak zabašuruju i da se ne bude cepidlaka neće se ovde prebrojavati koja generacija gore – dole. Dakle, starosedeoci smatraju (ne)kulturom ili veoma drugačijim načinom iskazivanja iste, agresijom čak i kada su u pitanju sasvim bezazleni pokreti ruke, uglavnom su inertni, teško menjaju navike i ne prihvataju promene svog naviknutog urbanog ambijenta, tako propuštaju priliku da obogate i osveže svoju svakodnevnicu i svoj uparloženi i uležani model međusobnog opštenja i isto tako previše upotrebljavanu leksiku da je skoro izgubila značenje, rečenice se ne moraju više izgovarati, u svakoj prilici se zna šta je red reći pa tako grad tone u ćutanje dok sasvim ne zanemi.
Nova dragocenost, doneta u grad je mogućnost da se on obnavlja, podstiče, talasa, zatalasava, uznemiruje, protivreči, muti, nova energija čini da to uticanje na zatečeno i izbegavanje zatečenog da do poslednjeg trenutka to kao ne primeti, zaista stvori kulturni komflikt, neprocenjivo vredan akt jer iz njega, ima nade, može da nastane promena. Ili se možda radi o konkurenciji koja nagoni u igru i iznuđuje nove standarde u čemu učestvuju i jedni i drugi, sve dok pitanje ko se ustvari integriše u takvoj utakmici ne postane izlišno i nepotrebno. Na sreću grada.