Habet unum Victor in Singidunum
Kip nabildovanog muškarca nazvanog „Pobednik”, stoji na visokom stubu u vrhu Kalemegdana, drži mač desnom rukom a u levoj, na dlanu, pticu za koju se u narodu misli da je columba pacem. Meštrović (1) je mačem i golubom hteo da obavesti da je ovaj Pobednik uvek spreman na dve mogućnosti, da ratuje i da se miri, ali ima i priča da je stavljajući goluba mira u Pobednikovu levu ruku poslao posebnu poruku Beograđanima, eto, golub mira vam je na levom dlanu pa vam mirenje sa okruženjem ide od ruke kao i svim levacima, ne levorukima, levacima. Priča se i to da je započeo vajanje goluba mira, ali ptica je ispala drugačije, otela se umetnikovoj ruci jer je vajar, neoprezno i na mah prihvatio lokalni kreativni manir pa golub deluje robusno i nekako nakostrešeno. Kip, imenovani Pobednik je okrenut ka Ratnom ostrvu i Evropi, namrštenog lica poručuje da ih je sve onomad pobedio i da im više ne pada na pamet da ponove sličnu nepodopštinu i krenu put njega sa lošim mislima. Usput pokazuje svetu svoje nago međunožije i zlonamerni bi mogli da zaključe da time pokazuje šta misli o svima tamo preko Dunava. U vreme kad su ga postavljali da stražari na vrhu Balkana, između istoka i zapada, to pokazivanje i nije bilo tako neumesno, oni preko bolje nisu zaslužili, ali danas, sa tom žarkom željom ka Evropi kurčenje, mada samo vizuelno, može da ugrozi približavanje jer oni tamo preko reke mogu da se osete uvređenim.
Bilo je problema i u vreme tridesetih prošlog veka sa golotinjom i upravo zbog toga se našao ovde gore, popeli su ga na veoma visok stub jer tu se ne vidi čime još raspolaže pored mača i ptice. Posledica je da ne može da siđe sa te visine i da ode na kafu, ne može da se opusti i tako stalno napet može da izazove neku nevolju; na primer, da bez razloga usled nepotrošene energije i viška adrenalina koji se vremenom od stajanja i gledanja ka horizontu uvećava, izbode nekog nevinog dobronamernika koji prilazi Beogradu iz pravca u koji je neprekidno uperen Pobednikov pogled, iz Evrope. A taj što dolazi mozda bi samo da vidi Beograd, razgleda po gradu, popije piće i razmeni misli sa nekim lokalnim dobrim bićem.
Pobednik je izvajan nag i zato nije smešten na Terazije. Naime, prirodno je bilo misliti u ono vreme mada i danas nije drugačije, da obnaženi Pobednik ne reprezentuje dovoljno autentično ovaj narod, ni sve njegove pobede, ni njegovo ničim izazvano uverenje da je zaista nebeski Pobednik. Sada je možda isuviše kasno za redizajn tog virtuelnog i umišljenog uverenja i traganje za istorijskim činjenicama, mada neki što misle svojom glavom na tu potrebu i dalje skreću pažnju i misle da nikada nije kacno, ali se to ne računa jer pišu latinicom. A što se pobeda i srpskog pobedničkog duha tiče, nekada je i bivalo tako, ali se posle, ne tako davno, nešto pokvarilo, baterije se istrošile i nema ko da ih zameni, zaboravljeno je da se mašina mora redovno podmazivati, no uverenje o nebeskoj nebesnosti je ostalo uprkos svoj golemoj škripi i prolupavanju ispod uglancane haube. Čitanje iz istorije u tom slučaju ne znači mnogo a ovde to nije odvajkada ni bilo bitno jer lakše je i lepše praviti sebi virtuelnu prošlost, sadašnjost i budućnost onako kako je u lokalu najugodnije pa učiniti narod srećnim, uglavnom kao u bajci.
Statua na vrhu Kalemegdana je postavljena kao simbol jedne pobede ali se doživljava i kao simbol pobeda u svim bitkama odvajkada i kao opomena onima koji bi se drznuili da naude gradu. Ovde je, naravno, reč samo o pobedama u ratovima kao što dolikuje nebesnicima, ali one pobede koje su izvojevali Beograđani – slikari, pronalazači, sportisti, akademici, pesnici, reditelji, glumci, pozorišni ljudi, blogeri, lekari, pisci, građevinari ili đaci na takmičenjima iz matematike i iz astronomije – nisu zapisane i ne računaju se, ma kako hrabri, umešni i talentovani ovi nabrojani delatnici bili, oni ostaju po strani jer je izabrano da se još onda da se grad prsi pred svetom ratnikom koji je, između ostalog, i golokur.
I onda, šta je odgovor kada bi momci sa lošim namerama došli Pobedniku iza leđa, iz pravca Topčiderske reke ili, na primer, Zvezdarske šume? On ima krut vrat, ne može da se osvrne, a kako bi, zaboga, to izgledalo da se Pobednik osvrće i gleda pozadi, on gleda samo unapred a sve iza njega, čak i sranja koja je napravio, ostaje zatrpano zaboravom, kao da se nije ni dogodilo. Onda grad lišen takvog sećanja postaje neoprezan i lakomisleno gledajući ka horizontu preko Dunava previđa realnost i eto prilike za one zle da dođu u Beograd i da ga ojade.
Sa Pobednikom Beograd deluje gordo i dostojanstveno, ali i strogo, kao da svima kaže da paze, jer ovde nema šale čak i kad se fudbal igra. Mada se u današnje vreme zaista može postaviti pitanje: koga Pobednik plaši i opominje? Pošto nema pravog odgovora, on gubi to svojstvo čuvara i predstraže i opomena koju šalje u prostor gubi svoju svrhu. Korist koju je možda nekada činio gradu, sada postaje nesvrsishodna i kip Pobednika se može posmatrati pre svega kao Meštrovićev ne baš reprezentativan doprinos vajarstvu velikog formata, mada se ne može zanemariti ni uloga kipa u obeležavanju identiteta grada, Beograd je zaista prepoznatljiv i putem ovog artefakta. Kao takav, kad je već tu Pobednik je dobrodošao.
Legitimno je i sasvim drugačije, čak sasvim suprotno gledanje. Dakle, Pobednik je nekada davno u nekoj prilici možda pobedio Beograđane, pa je posle te pobede izabrao mesto i sam sebi podigao spomenik u to ime. To virtuelno iskustvo ako bi se upisalo u gradsku memoriju za građane bi moglo biti dobro i nadasve korisno, da se ne kaže poučno mada to ovde nikada nije bilo i ugri jer do lekcije naravoučenija još se nije stiglo. Ipak, bila bi opomena Beograđanima, njima samima da se isto ne ponovi, odnosno da se ne upuštaju ubuduće u proizvodnju arte facta – idola sa pobedničkim predznakom i porukama koje samo oni, tvorci istog razumeju. Iskustvo kaže da se onda arte facti otmu kontroli, postanu nadmoćni i započnu svoj život u sredini gde su stvoreni nezavisno od građana koji ih izmisliše, nameću svoj način življenja i ponašanja a njihovim tvorcima ne preostaje nego da slede. Tako je i sa Pobednikom koji je sam sebe izvajao i postavio na najvidljivije mesto u Beogradu. Za uzvrat deklarisao je nedovoljno jasno izrečenu obavezu da će bdeti nad gradom i čuvati ga od raznih nevolja koje neprekidno prete, bilo da su u samom gradu ili dohode odnekud. Takođe je naglasio i obećao da kada ima neka nepodopština koja ugrožava grad i građane, dovoljno je pogled usmeriti na njegovu siluetu tamo na stubu i on će biti spreman i voljan da stvari dovede u pređašnji red. U ovom slučaju izgleda da Pobednik nije sebe napravio dovoljno velikim, stub nije ispao dovoljno visok pa mu je prostor za bdenje skučen, ne doseže mu pogled svuda po gradu, građani takođe ne mogu odasvud da ga vide pa prepušteni sami sebi i dalje srljaju i gube bitke, ratne nisu bar za sada tema mada takve nije sramota izgubiti, ali gube i mnoge druge koje se tiču lepote života u gradu, onu oko Platana na primer, gde nije zveckalo svetlo oružije već zujaše motorne drvodeljske testere protiv stoletnih stabala. A Pobednik se ne obazire na tako što, nije video ni čuo a možda ga to sve uopšte više ne interesuje, misli da je dovoljno uradio za Beograd.
(1) Wikipedia: Godine 1912. Ivan Meštrović je projektovao monumentalnu fontanu koja je trebalo da se postavi na Terazijama, sa temom oslobođenje Srbije od Turaka. U centru bazena sa vodom zamislio je petostepeni stub, simbol petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajao “Pobednik”. Posle završetka Prvog svetskog rata odustalo se od izvođenja ovog projekta, pa je 1928. posle brojnih i žučnih rasprava oko toga da li naga muška skulptura treba biti u centru grada, “Pobednik” postavljen na Kalemegdanu, povodom proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta. Često se koristi kao simbol Beograda.