Crkva je jedna od zgrada u gradu, Beogradu ili drugde, u bilo kojoj naseobini i kada se, ako može ikako, samo tako gleda nije na odmet da se misli i o njenom izgledu. Dakle, u urbanoj matrici crkva jeste jedan od identifikacionih znakova koji je obeležavaju, ima i da se grad po takovom zdanju prepoznaje, posebno kada se radi o onima koja su odvajkada i utiču na stvaranje u nekoj meri mentalne gradske mape. U proteklih nekoliko godina u Beogradu se na raznim stranama javljaju mnoge nove crkvene tvorevine, nije na odmet reći da su jednoznačne, posvećene jednoj veroispovesti, istina preovlađujućoj, bez obzira na to što država deklariše multikulturalnost posebno kada je reč o ravnopravnosti i jednakosti verskog opredeljenja građana. Oni što se klanjaju drugim idolima kubure trajno sa lokacijama, urbanističkim papirima i dozvolama pa to što država proklamuje biva pomućeno u stvarnosti. Dugo, decenijama posle Drugog svetskog rata, to je bila priča pod embargom, ne zabranjena, ali nekako potisnuta, pa se sada gradska mapa ubrzano dopunjuje tim nedostajućim sadržajem ali, kad se bogomolja desi preoblikuje okolinu pa onda ni okolina a ni crkva nisu baš zadovoljni proizvedenim ambijentom. Nije bilo mesta za crkvenu zgradu u urbanističkim planovima pa se sada zdanje gradi gde god crkva, namerna da gradi, izbori lokaciju i uglavnom u tom poslu nema nikakvog reda. Crkva nije javni objekat po zakonu i ne može se za nju eksproprisati teren već ga crkva mora otkupiti kao da se gradi samoposluga. Nastavite sa čitanjem