Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi – u ali im je j….. kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao.
Prođoše godine, pivo više ne prija kao nekad, unuci zvocaju zašto još uvek pušim, neke dijete pritom i onda kad sam našao tu sliku MA i setio se one fotke u Žitomlini počeh da mislim o njoj, a dobila je i Trinaesojulsku nagradu od države Crne gore i takođe neku od Karića ovih dana, odoh na Wikipediu (the free encyclopedia) da proverim da li sam to sve nekada razumeo, zbog čega sam mislio da ona j… kevu svetu i poretku svetskom svojim delovanjem. I nađoh da piše o njoj:
„Марина Абрамовић (Београд, 30. новембар 1946.) је уметница перформанса са међународним угледом. Сликарство је у самим почецима заменила за боди арт, односно бол, покрет, мимику, гест, инсистирајући на језику тела играча, акробата, сеоских врачева, тибетанских калуђера и шамана. Исцрпљивање тела постала је основна карактеристика њеног перформанса. Живи у Њујорку, САД.”.
A onda o njenoj umetnosti:
“Перформанс (енг. представа, представљање, изведба) је једна форма акционе уметности настала шездесетих година 20. века, као посљедица повезивања боди арта, хепенинга, одређених схватања позоришта и ритуала примитивних цивилизација.
Перформанс се поставља против представе о уметности која је продајни, трајни објекат и подвлачи пролазност уметничког дела и критикује раздвојеност уметничког дела од уметника. У средишту пажње нису улоге као у позоришту или слике и објекти као у ликовној уметности већ акције, покрети и процеси. Перформанс уметници не дају ништа друго осим себе самог.”
Posle na istom sajtu nađoh i opise njenih performansa gde se izlagala raznim opasnostima po svoje telo, izlagala se smrti i još svašta pa je time postala respektabilna planetarna umetnica. Tako o njoj nikada nisam mislio, svakako ne kao o umetnici već kao o borcu protiv zabuđavelog sveta i njegovih pravila koja je realan život prevazišao. Ali sada sam u dvoumici, umetnica ili borac i to je verovatno razlog zašto je uopšte stara fotka sa MA okupirala moju tastauru. Počeh da nešto mislim unazad i naknadno uočavam šta ona to radi inscenirajući u sećanju slike i događanja što me je nekada impresioniralo.
Mišljah tada da Marina Abramović dovodeći sebe i svoje telo (o njenom duhu nema reči na toj Wikipediji) u čudne, neobične, nesvakidanje, opasne situacije koje joj prete ozledama skreće time pažnju na sebe i to je njen izabrani način da obavlji zadatak spasavanja planete ili bar da bi opomenula okolinu da je vrag odneo šalu. Ipak, kad se sve to pogledam sada, iz pozicije kad sam na dijeti, realno i bez mladenačkog (a možda je to moj problem) naboja shvatim da tu nema univerzalne poruke o spasavanju bilo čega osim da je ona sama neobična i sasvim posebna pojava nasuprot većini stanovnika planete. To bi mogla biti poruka.
Van uobičajenog kulturnog modela koji dominira ona se iskazuje u drugom, posebnom svetlu, pokazuje mogućnosti svoga tela, deluje to mazohistički, ali pošto njeno prikazivanje neko plaća to ipak dolazi u vode standardnog modela razmene koji postoji odvajkada pa je njen napor da bude izuzetna duhovna vrednost i poziv ostalima da zakorače u novu budućnost i spasavanje posrnule planete, doveden u pitanje. Ne bih ja hteo da umanjujem njenu značajnju ulogu priznatu kao sasvim poseban umetnički izraz koji zaslužuje neobično veliku pozornost ali vidim da MA angažuje svoje telo slično onima što su pred publikom gutali žilete, vatru, nabadali se mačevima a posle poturali šečir za kintu ili onaj Aleksić što se kačio na visoke konope pa ostala priča za njim: „padnem sa 15 metara visine i začudo ostanem potpuno nepovređen i posle su me građani Sarajeva prozvali ČOVEK OD ČELIKA”. Onda ima hodača po žaru na trgu opet za naknadu ili kao religiozni obred bez lukrativne dimenzije, pa ležanje na gvozdenim šiljcima a ima i još mnogo drugih radnji za samooštećenja ne bi li se pokazao neko kao sasvim poseban i izuzetan ali uglavnom je bilo uz naknadu. SVE JE ISTO, zamalo da izgovorim samom sebi, ali sam se na vreme trgao.
Odvajkada te stvari rade razni čudaci i vešti ljudi, bilo je i prevaranata jer bez njih svet nema smisla, to se smatralo i nazivalo cirkusom za narod, istina bili su neki povlašćeni koji su to radili pred vladarima po dvorovima ili su od toga pravili religiozni spektakl pritiskajući svojim veštinama zaplašeni i zblanuti narod tvrdeći da ih je sam Gospod (razni Gospodi, zavisno od geografske širine) poslao. Ipak preovlađivalo je predstavljenje za narod jer vladaocima je sve bilo jasno i podržavahu to pa se održalo čak i do danas Ima cirkuskih trupa kojekuda pod šatorom a koji nose sa sobom i razapinju ga po selima i varošima, do pre neku godinu, sećam se bilo i na Vračaru ispred onih zidova od kojih posle nastade Hram, sve to isto pokazuju i kupiš kartu i gledaš i struniš se svaki put kad neko proguta žabu na tvoje oči ili se beči a oči mu skoro u krilo da ti upadnu, pa onda oni na trapezu, ali tu se umetnost nije pominjala, niko nije od njih koji su pošteno određivali svoje veštine nije mislio da će završiti u muzeju, ediciji neke od istorija umetnosti a sa druge strane mislim da se društvo, em ih nije klasifikovalo u umetnike em ih je uvek gledalo sa malom rezervom, nije na odgovarajući način prema njima ponelo, nije ih uvažavalo a i karta je bila jeftinija od piva.
Dobro, kad je o pivu uočio sam dve stvari, pivo mi ne ide više kao kad sam žicario da me puste u šatru i drugo, sad sam ukapirao da je razlika koju sam uspeo kao laik da uočim u tome što je MA pridodala (ej, šta taj marketing sve može!) sebi i svojim aktivnostima na samomučenju intelektualni predznak i posebno naglasila svoj umetnički status, sa porukom se nije mnogo zamajavala a u tome je istablišment njeno umeće podržao jer svi od toga imaju neku korist, bilo materijalnu bilo onu virtuelnu koja nema objašnjenja osim da nešto novo uvek treba da se pojavi na sceni. Pošto je sve po svetu zasićeno nagomilanim umetničkim iskazima, narodu pomalo dosadno, eto i taj pank ili rep, o operi ni da se govori, umetnici su kazali skoro sve pa se sada pomalo ponavljaju Posebno je nešto tako atraktivno kao MA i jasno bez uvijanja istablišmentu dobro došlo, ima da pokaže kako i posle onih umetnika što slikaju, vajaju, igraju ili pevaju neko ko može da podrži umetnički tržišni sistem ali na sofisticiraniji način nego oni iz šatre.
MA je slika u živo, model koji nije naslikan i za posle ili nadolazeće naraštaje ne ostaje osim na fotki, traje samo dok se poza održava i događa a to piše na Wiki a i ja se sećam pasusa o njenoj umetnosti: “Ножеве је користила тако што их је брзо забадала између прстију, а кад год би при брзини засекла прст узимала би други нож.”. Probali smo to kad bejasmo mlađi uz neko amerikansko piće ali nismo menjali noževe.
P.S.
Umetnički „stari” način je da se nudi urađeno delo a umetnik, on sam nije važan, samo njegovo delo je u fokusu i ostaje, to je bio model u kome se kultura stvarala i održavala stolećima, čak je ostalo po nešto i od crteža po zidovima pećina a žrtvovanje putem mučenja članova plemena da bi se onaj odozgo umilostivio nije beleženo.
Performer nudi sebe, svoje telo koje u trenutku izvođenja performansa postaje delo i traje dok performer ne ode da odahne. Nema dela koje ostaje, ostvarenje traje dok se prikazuje posle toga nema više, može da ostane u sećanju.
Performer nudi sopstveno telo što je plagijat iz praistorije ili Inka ili već nekih drugih civilizacija koje odoše u istoriju pa se o njima priča sa čuđenjem, divljenjem ili nostalgijom.
Nađen je novi način za uzbuditi duhove i održati cenu spektakla neophodnog još od Rimskih arena jer cirkuzanti više ne prolaze i tretirani su kao prevaziđena forma, retrogradna i nedostojna nove vrsne i napredne kulture ali kada im se da umetnički predznajk onda je cena gutanja žileta mnogostruko veća a gutač može ii do vitrine muzeja da stigne kao primer za civilizacijsko dostignuće.
I bez obzira na nedoumice koje sam ispričao Marina Abramović je i dalje moj favorit, ali samo borac.
Wikipedia, the free encyclopedia
Marina Abramović – umetnica Performansa
Пуно име Марина Абрамовић
Информације
Датум рођења 30. новембар 1946.
Место рођења Београд, СФРЈ
Дела
Поље перформанс уметност
Живот
Марина Абрамовић је рођена непосредно после рата 30. новембра 1946. године у партизанској породици. Родитељи Воја и Даница Абрамовић били су активни учесници НОБ, веровали су у револуцију и комунистичку будућност СФРЈ. Обоје су имали успешну војничку каријеру. Даница Абрамовић је средином шездесетих година била и директор Музеја револуције у Београду. Њен деда је био патријарх српски Варнава, патријарх од 1930. до 1937. године и сахрањен у Цркви Св. Саве у Београду на Врачару.
Марина Абрамовић од 1965. године студирала је на Академији ликовних уметности у Београду. Комплетирала је своје постдипломске студије на Академији ликовних уметности у Загребу, а затим је предавала на Академији ликовних уметности у Новом Саду. Од 1968. године објављивала је текстове и цртеже а од 1973. године организовала је своје акције перформанса.
Од 1997. до 2004. године била је предавач на Факултету ликовних уметности у Брауншвајгу за уметност перформанса. У Њујоркуосновала је Независну перформанс групу, један форум за актуелну перформанс уметност где жели да ради са изабраним младим уметницима и уметницама.
Марина живи од 1975. године у Амстердаму, где је 1987. године купила кућу, али је више времена провела путујући по свету и на изложбама. У јесен 2005. године преселила се из Амстердама у Њујорк. Године 2005. удала се за италијанског скулптора Паола Каневарија.
[уреди]Дело
Перформанс Марине Абрамовић у Гугенхајм музеју у новембру 2005.
Боди-арт у које је Марина почела да испитује границе психо-физичке издржљивости, везују се за фестивал у Единбургу 1973. године. Перформанс са двадесет ножева био је први у низу десет акција названих „Ритмови” и Марина је тада себи први пут нанела лакше телесне повреде. Ножеве је користила тако што их је брзо забадала између прстију, а кад год би при брзини засекла прст узимала би други нож. Њена идеја била је да ритам ударача тако усклади да увек унапред зна када ће нож додирнути њену кожу.
У акцији „ритам 5″, изведеној на Априлским сусретима 1973. године, изложила се новим опасностима. Запалила је ватру око звезде петокраке и, након спаљивања праменова косе и ноктију, легла у њен центар. Умало се није угушила, публици требало доста времена да схвати како Марина не глуми транс, већ је заиста остала без свести.
У Галерији савремене уметности у Загребу 1974. године она је пред публиком узимала таблете за лечење акутне шизофреније, желећи да доведе своје тело у непредвидљива психо-физичка стања (грчење мишића, губљење оријентације). Након тога, слично дејство је желела да осети под дејством физичких сила.
У перформансу „Ритам 4″, одржаном у галерији Дијаграм у Милану исте године, Марина је своју акцију овако описала: “У празном осветљеном простору постављен је снажан вентилатор који кроз широки отвор издувава велику количину ваздуха. Постепено се приближавајући покушавам да удахнем сав ваздух… Видео камера прати читав процес и преко два екрана у галерији публика може само да види само крупни план мога лица и промене на њему под утицајем снажних налета ваздуха. Вентилатор је ван кадра, те посматрачи не знају шта изазива те деформације и гримасе.”
У последњој акцији из ове серије, Марина Абрамовић је одлучила да се суочи са смрћу. На позив Студија Мора у Напуљу, она изводи „Ритам о” 1975. године који је могао да се оствари само уз сарадњу са публиком. Пре почетка перформанса, Марина је оставила упутство посетиоцима: “На столу се налазе предмети (жилети, ножеви, пиштољ) које можете употребити на мени, ја сам објект. Акција ће трајати 6 часова. Сву одговорност за ваше понашање преузимам на себе.” Све је те вечери почело питомо. Неко ју је окренуо у круг. Неко ју је додирнуо на доста присан начин. Али трећег сата ствари су почеле да се мењају. Публика је почела да се трансформише и на крају је избила туча између оних који су је штитили и оних који су је повређивали.
У периоду између 1976. и 1988. године она ће са Улајом (Уве Лајсипен) којег је упознала и који је био рођен истог датума као и она, путовати по свету. Првих пет година становали су у аутомобилу а перформансе, који су им били једини извор прихода, радили су спонтано. Од 1980. године па све до 1983. боравили су у пустињама Аустралије, у Сахари и пустињиГоби. Крај путовања, али и њихове љубави био је Кинески зид. За обоје било је то место апсолутне есенције, нови спиритуални свет. У перформансу „Ход по великом зиду” 1988. они су пешице кренули са различитих крајева те грађевине и за три месеца прешли 2000 km, како би се тачно одређеног датума, према договору, састали у једној тачки зида. Тај сусрет је био растанак овог уметничког дуета. Марина Абрамовић је поново радила сама.
Перформанс (енг. представа, представљање, изведба) је једна форма акционе уметности настала шездесетих година 20. века, као посљедица повезивања боди арта, хепенинга, одређених схватања позоришта и ритуала примитивних цивилизација.
Перформанс се у уметности најчешће односи на догађај у којем једна група људи (перформер или перформери) изводе, тј. понашају се на одређени начин за другу групу људи – публику. Понекад је граница између перформера и публике врло мутна, па се може рећи да је и публика са својим реакцијама саставни дио перформанса.
Перформанс се поставља против представе о уметности која је продајни, трајни објекат и подвлачи пролазност уметничког дела и критикује раздвојеност уметничког дела од уметника. У средишту пажње нису улоге као у позоришту или слике и објекти као у ликовној уметности већ акције, покрети и процеси. Перформанс уметници не дају ништа друго осим себе самог.
•
Појам перформанса није егзактно одређен и дефинисан, ту се може радити о уметности тела, боди арту, флуксусу и многи уметници као на пример бечки уметници акције или нови дадаисти описују своје активности као живе уметности, акционе уметности или интерпретације.
[уреди]Историја и корени
Перформанс има елементе позоришта, плеса, пантомиме, музике или циркуса. Тако долазе до изражаја основни елементи у игри; време, простор, тело уметника, драматургија. Перформанс је често описиван помоћу фотографије, филма или видеа.
Развија се заједно са хепенингом и претходила му је авангардна уметност 20. века као футуризам, дадаизам а и ритуал је извор перформанса.
Ž
“The Artist Is Present” at The Museum of Modern Art, 2010. Photo by Scott Rudd.