Pisao sam kojekuda o tome nekoliko puta ali moram još jednom, tek da se ne zaboravi.
Na ivici Trga Republike, usred Beograda, između ulica Despota Stefana, Braće Jugovića i Makedonske zatekla se čudna skupina zgrada nastalih u raznim vremenima i tih nekoliko zdanja čine neveliki gradski blok kao zgusnuto, nelepo do uvredljivosti ostrvo u gradskom moru. Uočljiv je, nezaobilazan, pokazuje svoju tužnu golotinju, onu građevinsku, arhitektonsku, prodire u okolinu gušeći je ali je vidljiva i ona nagost iznutra, primitivna, osiona, nekulturna ali istovremeno i tužna, obavijena nemirom zbog nebrige onih koji bi trebalo da bdiju a možda i nije nebriga već nemoć pred silama koje nadiru u grad i osvajaju ga neumoljivo. Urbani arte fact u sred grada jasno i nedvosmisleno pokazuje gde je Beogradski kulturni model stigao, kojim jezikom grad sada govori i šta će mu se desiti ako se ovakav govor u gradu nastavi i neko mu ne stane na put i zapuši usta koja izovarajući svoju mantru kojom zagađuje i unazađuje Beograd.
Neobični gradski arte fakt može da stvori utisak kao da su urbanista, arhitekta i majstori otišli nekim drugim poslom, možda na piće tu negde i to usred graditeljskog čina i nisu bili na licu mesta na vreme a ambiciozni čuvar gradilišta je nastavio da dograđuje po svom ukusu i meri vrednosti sa namerom da ih iznenadi kad se jednom vrate. Inače, kako je to u Beogradu običaj jedna čaršiska priča kaže da je to namerno tako učinjeno da se na ovom mestu veoma frekventnom i viđenom sa svih strana učini pokušaj pokazne vežbe za građane početnike, studente, gradoupravljače i druge koji nisu kad je trebalo bili pažljivi na školskom času te propustili neke lekcije, dakle cilj je ukazati kako ne treba u centru prestonice delati i graditi grad. Ama, svašta se priča.
Nekolike zgrade u bloku svedoče o dobu, običajima i kulturnom obrascu, ali i o odgovarajućim urbanističkim i graditeljskim pravilima i ponašanju delatnika u vreme nastanka svake od njih ponaosob. Ima tu nekoliko primera po periodima još odvajkada,
Pre više od jednog i po veka počela je gradnja uz ulicu Braće Jugovića pa je tu nastao niz zgrada, među kojima je i zgrada gde je bioskop Balkan I tu je sve pod konac, estetika izrečena jasnim arhitektonskim jezikom bez gramatičkih grešaka, građanski smireno u skladu sa vrednostima zabaleženih u istoriji tog doba. Bioskop Balkan je odavno u staroj, zakonom zaštićenoj zgradi kao kulturno dobro, koja je pre neku godinu renovirana, uljuđena i dovedena spolja i iznutra u prvobitni izgled da bi svedočila o istoriji Beograda a savremenicima pružila poseban kulturni ugođaj u posebnom ambijentu, onda bioskop nije izdržao konkurenciju televizije, piratskih kopija filmova na ulici kupljenih sa dve banke i zatvoren je a država nije ni trepnula jer je bila okupirana promocijom tržišne privrede, bezuspešnim pokušajima usrećivanja naroda i brigom o sebi za neko vreme kad ne budu viđe vlastonosci. Posle nekog vremena bila je neka preprodaja, izgleda neuspela pa su zgradu pokrili velikim platnom sa reklamom za bioskop, i cela zgrada je dobila odeću sasvim nepriličnu za staru damu od značaja za kulturnu istoriju Beograda. Sakrivena je od pogleda, ne zna se šta je ustvari ispod na silu navučene garderobe, možda fasada i nije restaurirana, možda je odneta ne neku drugu planetu, a Beograđanima je ostalo da gledaju neprilično šareno platno i budu obavešteni koji je film ovih dan na repertoaru a koji se neće dogoditi. Međutim , nije sve ostalo na tome, pre nekog vremena skele i neprikladne garderobe su uklonjene i sada Beograđani mogu da vide ogoljenu fasadu bez maltera, zatvorene propalog izgleda prozore sa polomljenim staklima, mogu da vide gradsku bruku koju dele sa gradskim vlastima. Usred Beograda!
Onda je pedesetih godina prošlog veka na ograničeno vreme, tako su rekli nadležni, nikao privremeni „Staklenac” okrenut ka Trgu, brutalno u neskladu sa okolinom, okićen epitetom modernog objekta ali uz grube greške u arhitektonskom izgovoru, posebno sa padežima ima problema, stavljen na pogrešno mesto ali je veoma precizno odslikavao model koji je u to doba počeo da se nameće a posle nedugo vremena postao pretežan ne samo u arhitekturi već i u društvenim okolnostima. Izgrađen dakle, pre neku deceniju kao privremeni objekat, u stilu i maniru kvazi moderne bez identiteta i arhitektonske poruke, a ponajmanje spreman da bude na mestu gde su ga kao na povodcu doveli. On opstaje kao jedna od fasada Trga Republike i svojom dugovečnošću i otporu promenama preti da postane veoma dugovečan i da prihvati, hteo to ili ne, ulogu jednog od gradskih urbanih simbola, ne daj Bože znaka gradskog identiteta, može da zakonkuriše Narodnom muzeju, Narodnom pozorištu ali će se možda neke buduće generacije pitati gde je težište, ovde u tim ne lepo dizajniranim staklima ili tamo kod Pobednika. Gradska galerija planirana na tom mestu trebalo je da pokaže novo lice grada i čekaće svoje vreme i svoje mesto koje „Staklenac” predano čuva zajedno sa kulturnim obrascem iz zone turbo folka čiji je izvanredan predstavnik. Staklenac je i pored toga i baš zato dragoceno zdanje jer pokazuje vreme u kome je došlo do gubljenja kriterijuma i početka opadanja vrednosti i kada je zabeleženo zanemoćavanje kulturnog modela koji se uprkos svekolikim promenama posle rata nekako držao.glavu iznad vode. Usred Beograda!
Nakon toga došle su devedesete kada je sve otišlo dođavola i kada su iznedrena nova pravila i u skladu sa tada nastalim običajima, usred bloka i jednom fasadom naslonjena na ulicu Despota Stefana prijavila je svoje postojanje nelegalno izgrađena stambena zgrada, istakla je svoje krovove iznad svega okolo kao kresta u dekavog pevca i blok je zaokružen, izgrađen mada je u urbanističkim planovima oduvek prikazana sasvim drugačija vizija koja je, moglo bi se reći, bila približna i odgovarajuća urbanoj slici i prilici metropole. Stambena zgrada koja se svojom krestom ističe i nadvisuje sve okolo i pokazuje se, štrči, doziva, dovikujući poruku svima unaokolo da je vrednost koju promoviše konačno stekla pravo na ravnopravno bitisanje u gradskoj matrici. Odkad je primećena i zapažena izgradnja te nepodopštine gradske vlasti su nastojale da je uklone, ali i pored značajnog truda uspeh je izostao, vratila im se na odgovarajući, istina malo grub ali logičan način tolerancija, razumevanje I populizam za probleme koje je imao “narod” u onim teškim godinama. A grad neumoljivo raste ne pitajući za takve kvazi humanističke neopreznosti i okretanje glave ka nekim kao važnijim problemima. Kulminacija nasilništva nad gradom nalazi se ovde, za nadati se ne do kraja vremena i ubeležila je pozitivni skor u svoju tabelu. Usred Beograda!
Bila je u međuvremenu, a nije loše podsetiti se, još jedno neverovatno iskliznuće u urbani prostakluk, simbol nekulture u skladu sa turbo folk pravilima na uglu Makedonske i Braće Jugovića gde se pojavila i trajala neko vreme radnja sa brzom hranom nazivanom „Do jaja” u zaštićenoj zgradi gde je fasada na tom uglu bila delimično porušena ne bi li se otvorio prostor za tezgu ka trotoaru. To je na sreću promenjeno, fasada građena pre stotinak godina je vraćena u svoje legalno stanje i to je bila jedina „pobeda” gradske vlasti nad primitivnim nasilnicima, uostalom možda to i nije bila pobeda, ima mišljenja da je brza hrana bankrotirala.
Na prostoru nevelikog gradskog bloka uz Trg Republike dogodilo se toliko toga protivnog gradu i teško je oteti se utisku da je to sve napravljeno da bi se narugalo Beogradu i da bi se pokazalo da je u njegovo središtu moguće usaditi, nekulturnim i nasilničkim gestom, kulturni obrazac iz nekog drugog sveta koji se do sada plodio na rubu grada, donet od kojekuda, onih teških godina. Kažu da je to posledica ratnih godina, doneti običaji i navike zajedno sa ljudima koji su došli u prestonicu, ali je moguće da je toga ovde bilo oduvek samo nije bilo prilike da se iskaže. Uostalom kad se napravi znatna greška ne preostaje ništa drugo odgovornim dužnosnicima nego da se hitro izmisli dobar razlog za grešno činjenje, onda se slegne ramenima i ode mirno na počinak. To je jaka opomena i simbolična poruka o stvaranju grada, o njegovoj sadašnjosti i mogućoj budućnosti, poruka o promeni građanskog mišljenja i ponašanja što se dokazuje prihvatanjem učinjenog nedela i neprimećivanjem arhitektonske i urbane neprimerenosti i uvrede skresane Beogradu u lice, ne samo od građana koji se izgleda navikavaju na subkulturni model prihvatajući ga kao legalni urbani okvir, nego i od gradskih dužnosnika koji deklarišu borbu protiv divlje gradnje širom Beograda ali zaista samo kao deklaraciju jer im na pamet ne pada da tu bilo šta rade, samo što dibvljim graditeljima ne udele koju kintu ne bi li se legalizovali. Usred Beograda to sa uklanjanjem divljine uopšte ne rade, čak ni sa oklevanjem, pa će delanje protiv evidentne i opasne destrukcije prestonice, za koje su zaduženi pričekati i biti tema jednog dana u nekoj budućnosti a ako bi se znalo kada to bi pokvarilo iznenađenje i slast trenutla kada se otvara rođendanski poklon. A most preko Ade je sjajno ispao..
Tvoj osvrt prema sadasnjem stanju nekih beogradskih gradjevina u centru grada je kritican, a sto je zaista neophodno svakom napretku; isto je pun strasti za urbanisam i za arhitekturu, sto dodaje vrednost tvom tekstu. Da si naprimer – slikar, ili filmski reditelj, tvoja kritika nekih aspekta beogradske arhitekture bi verovatno postojala, – ali bi ti uprkos tome mogao da i dalje ostvarujes licne projekte, kao naprimer – portrete ili filmove… Arhitektura je jedna od veoma skupih grana ljudske kreativnosti tako da nazalost arhitekti i urbanisti nemaju mnogo izbora.
Vazno je da se o tome pise i debatuje, cemu ti licno, a i redovno, doprinosis. Nadam se da to moj komentar pomaze…
Lepo rečeno, posebno o arhitektima koji nemaju mnogo izbora. Misim da su i sami donekle krivi jer se ponašaju kao modni kreatori, svako proleće novi modeli, onako kako tržište traži. Čini se da je sve jedno, što se tiče novih zgrada, da li se gleda u izlog sa haljinama i cipelama ili u fasade duž ulice … moda za poneti hara svetom a arhitekti da bi opstali slede taj trend …
Tvoji komentari mi se dopadaju i doživljavam ih kao podršku …