Kad se luta po mapi Beograda vidi se da postoje Beogradi na Ušću, oko reka i na Ratnom ostrvu, tamo prema Avali ili na Dorćolskoj padini, na grebenu od Kalemegdana do Vračara ali i onaj u Topčideru, gradovi svakodnevni u kojima Beograđani vode decu u školu, rade ko ima posla i u kome troše dato im vreme. Mnogi neprekidno istrajavaju da grade i uređuju svoj grad a ima i onih kojima ta aktivnost nije tako bitna te se sklanjaju od tog zaludnog posla po njihovom mnjenju. Ne treba zaboraviti ni one treće ili četvrte koji imaju neobjašnjivi poriv, nekiput sasvim strasan da urušavaju predhodno učinjeno ublažujući verovatno neku svoju frustraciju kojoj je kumovao možda, nenamerno i sam grad. Reklo bi se – realni Beograd!
Postoji i Beograd iz vremena prošlih, ipak ne treba zaboraviti niti onaj iz vremena budućih, on je oko nas u beskonačnom prostoru a čine ga misli Beograđana onih od nekada, ovih sadašnjih i onih koji tek nameravaju da se pridruže. Taj eterični, virtuelni, beskrajno veliki Beograd zaokupio je sve moguće prostranstvo, pa i ovo, gde jesu sada Beograđani. U tom velikom Beogradu je i onaj iz davne prošlosti u kojem je sve što beše nekada, svaka ograda, kameni zid za odbranu grada, bunar, kuća i drvo, ulica i neki slučajno bačeni kamen ubeleženi i postoje zauvek, ali se i dopunjuje kad god se nešto poruši ili žbun poseče ili izgradi i novo zeleno zasadi. Ne da bi se stavilo u neki spomenar, već da bude i dalje prisutno, da nam neprekidno šalje poruku, da nas podseća i opominje da kad uspomenu izbrišeš prekinuo si i zatro put ka novim sećanjima koje ipak, hteli ili ne neminovno pristižu i traže svoje mesto u gradskoj beležnici ili bar jednan red i svakoj ličnoj svešćici.
Postoji i Beograd nastao u mislima arhitekata i onaj u planovima urbanističara kao iscrtana vizija grada u najlepšim bojama koje posle, kad prođe vreme izblede. Virtuelni Beograd je sačinjen i od mnogih neostvarenih ideja arhitekata i to je zaista neki drugi grad, trag i zapis što ostaju i govore o istoriji različitih ideja o gradu. Građani, pesnici, filozofi i oni što stvaraju muziku imaju svoju vlastitu viziju, oni ne umeju da crtaju, oni zapisuju, pevaju ili izgovaraju svoje vizije, često u stihovima pa je i to ubeleženo i zauvek ostavilo traga…
Postoji i Beograd u mislima onih što su u njega došli, koji u virtuelnu matricu grada upisuju svoje kuće i njive iz sećanja, one u kojima behu i što su ih ostavili, a koje su sasvim prirodno i dalje sa njima. Beograd se i na taj način obogaćuje i postaje mlađi zahvaljujući lepoti donetoj iz drugih krajeva i zato je metropola.
Tako se beogradsko postojanje i trajanje beleži, ono je neizbrisivo i zauvek sačuvano u beskrajnom prostoru grada, neprekidno otvoreno za nastavak istorije i nepresušna inspiracija za Beograđane. Virtuelni grad je prisutan, može se mišlju dotaći i u njega posegnuti ne samo za uspomenama, mogu se videti i sve buduće slike Beograda koje su ikada bile zamišljene. Tako su Beograđani raspeti između virtuelnog Beograda i ovog realnog (možda se kreću neprekidno u virtuelnom, odbijajući da se suoče sa realnim, ili su istovremeno u oba …) i pokušavaju da pronađu onaj pravi Beograd po njihovoj meri i obličju.
Sloboda u stvaranju vizije za budućnost neomeđena je u virtuelnom Beogradu i nudi beskonačan prostor svakom građaninu da mašta i da stvara svoj autentiični grad. Tako Opera može postojati istovremeno na Ušću i na Trgu, mogu postojati mnogi Savski amfiteatri ili građani što žive u raznim kućama na jednom placu; mogu postojati i šuma i jezero istovremeno, ili most koji je u jednom trenutku na raznim pozicijama, zavisno od građana koji ga trenutno prelaze. Grad zapravo može postojati kao virtuelni zbir želja i različitih viđenja, bez otelotvorenja forme, samo kao vizija u mašti izdelana u saglasiju sa željom ili potrebom ili sa sentimentalnim sećanjem na ono što nekada beše, i to je možda izlaz i nada za Beograd, jer će tako svi građani imati grad po svojoj meri, u kojem će naći odgovor za svoj životno prostor i niko neće biti ogorčen što se nečija tuđa ideja prihvata a za njegovu nema mesta, mada je u nju utkao sve svoje snove. U takvom Beogradu prag građanske tolerancije biće postavljen beskrajno visoko, ne samo za prisutne u ovom vremenu već i za one od nekada, i za one koji se tek očekuju da u grad pristignu; to će omogućiti Beograđanima da uspostave međusobnu komunikaciju pokazujući sa ponosom jedni drugima sve svoje Beograde. To je, ustvari, njihov jedini Beograd.