Dostupno i pristupačno … ?

Dostupnost je reč u modi, podrazumeva da svi građani Beograda mogu da pristupe na bilo koje mesto u gradu ili u bilo koju zgradu. Pre svega se misli na Beograđane sa posebnim potrebama ili ljudima koji ne mogu da stignu baš na sva mesta gde su zamislili ili imaju neophodnu potrebu za tim. Nisu to samo invalidi, radi se o starima, mamama sa bebom u kolicima, veoma umornim, čak i ljudima koji mrze ili se plaše penjanja stepenicama i imaju samo jedan nevoljan izbor. Bilo da se radi o javnim pešačkim prostorima ili je u pitanju stambena zgrada, administracija, park, javni saobraćaj, uvek moraju postojati dve alternative koje mogu ponuditi prihvatljivu pristupačnost za sve Beograđane. To je civilazaciski zahtev i norma bez kompromisa koja otvara novu dimenziju u životu ne samo za građane sa posebnim potrebama, već i za one druge koji mogu svuda, jer će dobiti još jednog sagovornika i obogatiti svoju i gradsku komunikaciju.

Naravno, u arhitekturi i urbanizmu postoje pravila o dostupnosti, norme i standardi su jasni, u gradskoj matrici i javnim prostorima, zgradama bilo koje vrste mora biti obezbeđena pristupačnost za sve, pa ako se to ne uradi, smatra se prekršajem i pravila predviđaju sankcije. Uprkos tome to se uvek ne ostvaruje u praksi, urbana kultura arhitekata, investitora ali i onih u administraciji koji odobravaju projekte, nije još uvek izgleda stigla da te lekcije, do obavezujućeg uočavanja potrebe nekih Beograđana za posebnim tretmanom koji treba da ih zaista integriše u javni život. Zanemarivanje te potrebe i izbegavanje primene zakonske norme je ustvari dramatično nasilje nad mnogim Beograđanima kojim se oni pretvaraju u ljude nekog drugog statusa, čini ih neravnopravnim i uskraćuje im se mogućnost učestvovanja u gradskom životu. O moralu i etici nasilnika na ovom planu ne ovog puta, a i zašto bi, težina njihovog čina negiranja potrebe sugrađanina vezanog za invalidska kolica je već dovoljna.

Ali to nije sve. Ne radi se samo o dostupnosti za one koji se gradom kreću u invalidskim kolicima ili uz neko od pomagala. Fizička prepreka je svakako razlog za umanjenje komunikacije i uskraćivanje mogućnosti da ljudi ne mogu da učestvuju u javnom životu i koriste prednosti koju prostupačnost, kada je ostvarena, nudi. Korišćenje kulturnih potencijala grada, zadovoljavanje navijačkih strasti na nekom sportskom događaju, lako pribavljanje dokumenata ili obavljanje posla u banci, a tek odlazak u kupovinu je pravo svakog Beograđanina koje ne sme da bude uskraćeno.

Može se govoriti o drugoj dimenziji pristupačnosti i dostupnosti. Radi se o dostupnosti u sve delove grada za sve građane, ne samo one sa posebnim potrebama, već i za one koji ne mogu tamo da stignu jer nema odgovarajuće saobraćajne komunikacije, ili su siromašni da plate pristup ili i ne znaju da postoji filharmonija ili ako su čuli, ne znaju šta je to. I ti građani imaju svoje potrebe a uskraćivanjem dostupnosti one postaju posebne, iako ne postoje fizičke prepreke. Ekonomska nedovoljnost, socijalna nevoljnost ili kulturna zaostalost je neki put svakako veća prepreka od fizičke za integraciju u gradski život bez obzira što je mogućnost kretanja po gradskoj matrici održiva i dostupna.

Tako se stvaraju geta u gradu, ne samo na periferiji već i u samom centru grada, pojedinačna geta, gde je neki put samo jedan građanin ili njegova porodica izolovana a to je izvor konfrontacije i nerazumevanja. Ako bi neko tim Beograđanima objasnio šta je filharmonija ili čemu služi izložba slika i šta sve ima na Kalemegdanu, onda bi verovatno i taj komunikacioni kanal bio otvoreniji i bio izložen u najmanju ruku njihovom izboru. Negde u svetu, tamo gde je stalo da se izbrišu granice i dostupnost postane ista za sve, bar u okviru mogućnosti i volje onih koji sada tamo ne dolaze, izvesna kulturna zbivanja se prezentiraju, opera se peva na trgu u predgrađu pa da svi mogu da vide i čuju. Posle toga nije sigurno da će oni otići na Trg Republike ili u Kolarac ali im je bar pokazana mogućnost, data je ponuda koja im objašnjava o čemu se radi i daje im se izazov, a može da se radi i sa malom decom pa se u okviru nastave vode na koncert klasične muzike, pa se navike stvaraju i predubeđenja iz porodičnog okruženja menjaju.

Urbanitet, život grada nije dakle uslovljen samo urbanističkim planom ili projektoim zgrade, pa je tako određena gradska matrica Beograda u svemu prema normama, gde su sve fizičke prepreke uklonjene i gde je taj aspekt dostupnosti sasvim u redu. Bez uklanjanja onih drugih prepreka iz sfere ekonomije pre svega, ali i kulture, obrazovanja, sporta ili prosto gluvarenja po gradu, urbani život neće biti jednak za sve, dostupnost gradskom životu i ponudi koju grad u mnogobrojnim aspektima ima neće dopreti do svih. Naravno, ne radi se o tome da svi baš moraju da idu na koncerte, svi drugi događaji moraju biti dostupni a građani će birati i učestvovati u njima saglasno svojim potrebama i nivou urbane kulture do koga su dobacili. Ipak neka sugestija koja bi mogla da promeni opredeljenje od strane dužnosnika koji se bave kultuzrom naroda bi bila neophodna.

Urbanistički plan nudi polje za delovanje, stvara prostore i sredstva za moguću komunikaciju među građanima i njih sa gradom i tu se završava njegova uloga, uklonjene su fizičke prepreke, posle toga je vlast koja treba da omogući građanima da preskoče i one druge prepreke. Jedna od njih je da Beograđanin ne mora se odustane od večere da bi mogao da kupi kartu za gledanje predstave u Narodnom pozorištu. Pa da se sačeka … !