Graditeljska samoinicijativa ljudi u Beogradu je postojala oduvek i tako je nekada nastajao grad ali ne samo koji se vidi na razglednicama već i onaj okolo, obeležen naširoko razvijenim naseljima izgrađenim bez saglasnosti nadležnih institucija. Svi pokušaji do sada da se i taj na samoinicijativi graditeljskih pregalaca iznikao urbani arte fact uvede u neki, ma kakav red do sada nisu uspeli. Samoinicijativa, potaknuta potrebama za čije rešavanje ljudi ostavljeni sami sebi ne vide drugo rešenje i dalje deluje i stvara novu urbanu matricu koja se više ne može zanemarivati. Urbanitet i arhitektura koji tako nastaju nameću se svojom masom i brojem kao relevantan učesnik u gradskom miljeu, nameću se i kao novo viđenje arhitektonskog iskaza. Očekuje se da budu priznati, ocenjeni i svrstani u neizostavno potrebno novo poglavlje na stranicama knjige o savremenim urbanim dostignućima metropole.
Prelistavam papire iz prošlih dana i nađem projekat imenom “ČARŠIJA” u Ripnju urađen daleke 1984 godine a koji je bio veoma reprezentativan primer organizovane samoinicijative građana. Dakle, grupa mladih radnika fabrike MINEL, shvativši da neće skoro da stigne na dovoljno visoko mesto na listi za dodelu stanova, odlučila je da reši svoj stambeni problem samogradnjom svojih stanova na zemljištu u Ripnju koje je pripadalo fabrici. Bili su energični i nastupali su sa puno entuzijazma te se oko toga angažovao odbor za ONO (opšte narodna odbrana), OO (omladinska organizacija), osnovan je i Kordinacioni odbor koji je pratio akciju i onda su postavili pitanje kako to uopšte može da se uradi pa sam angažovan da na pitanje odgovorim, predložim koncept i način realizacije, izračunam potrebna sredstva, način finansiranja i sačinim urbanistički plan.
Koncept je bio jednostavan i održiv. Gradilo bi se na zemljištu u posedu fabrike MINEL, o trošku fabrike uredilo bi se i opremilo zemljište. Ulice i infrastruktura bi se gradili u skladu sa obezbeđenim novcem pod uslovom da svaka kuća ima pristup, struju i vodu, kanalizacija u prvo vreme sa sengrupima a ulice od makadama pa kada bude para doći će I asfalt. Radnici bi na tako opremljenim placevima sami gradili svoje kuće kreditima koje će garantovati fabrika. Gradili bi u fazama. Započnu sa izgradnjom jedne ili dve sobe sa mokrim čvorom, odmah se usele u izgrađeni prostor i zavisno od para i svog angažovanja za nekoliko godina dođu do punog formata zgrade a sve u skladu sa planom i projektima koji su predhodno usvojeni. Slično onome kako sada samoinicijativci rade samo bez plana i projekata, bez saradnje sa vlašću i uprkos njoj.
Mladi ljudi, budući graditelji, bili su saglasni sa predlogom jer im je otvarao perspektivu da najzad učine sami nešto za sebe i reše potrebu za stanovanjem. U fabrici je postojala dobra volja da se tako učini, u opštini i u gradu niko od dužnosnika nije sporio inicijativu i predlog ostvarenja iste. Mislili su potencijalni samograditelji da je podrška obezbeđena i samoinicijativa podržana. Ali. Naravno uvek ima to «ali», neki CK sa visokog mesta nije odobrio nastavak akcije jer je ustanovljeno da je sve u suprotnosti sa generalnim političkom stavom da je čovek naše najveće bogatstvo i da o njemu treba da se brine “društvo” a ne da on sam o sebi brigu vodi. Čovek treba samo da prilježno radi i stvara i onda će od sistema, “društva”, dobiti sve što mu je potrebno za dostojanstven život. Nisu rekli kada, ali se znalo da je to ionako dugoročan proces a ko je kriv onim mladićima što su požurili .Tako je samoinicijativa otišla opet u niže forume gde je bila kritikovana kao pokušaj destabilizovanja nečega, političkog sistema na primer, a plan je ostao u mojim fasciklama pa se sada može gledati kao mali prilog za istoriju Beograda.
Da je model akcije prošao i radnici realizovali plan putem samoinicijative u Ripnju možda bi divlja gradnja kasnije bila mnogo manja jer bi graditelji imali podršku od dužnosnika, “društva”, organizovanu i ekonomsku i stručnu. Ostavljeni samo sebi odonda pa sve do danas, ne samo oni iz Minela već i svi okolo diljem Beograda započeli su samosnalaženje bez komunikacije sa vlašću i za proteklih, evo skoro će trideset godina, stigli do 250.000 građevina različitih tipova i formi izgrađenih samogradnjom i samoinicijativom I tu se mogu prepoznati neki obrisi principa o kojima se razmišljalo onomad oko ČARŠIJE. Tada je jedan od mogućih modela izgradnje političkom odlukom stavljen ad acta i prilika da se isproba u praksi je propuštena. Otpor države prema tom načinu izgradnje je trajao, postoji i danas ali sa drugačijim rečnikom, ne pominje se čovek kao naše najveće bogatstvo i obaveze “društva” u vezi dostojanstvenog života, osim nekih populističkih nefunkcionalnih pokušaja kao na primer maltene besplatna legalizacija.
Ali, nije ni tako loše, ipak, posle propuštene prilike onomad nastade i ostade još jedan Beograd okolo Beograda…