Nedeljna beleška …

Nije vreme za arhitekturu jer ima drugih zauzeća i okupacija pažnje i pameti. Opet su izbori i sve stoji, birokratija se učutala i ne radi svoj posao, čeka šta će u martu biti, hoće li i dalje biti tu u svojim stolicama. Sve je na leru ili su motori ugašeni osim stranačkih glasnogovornika koji promiču predizborna obećanja kao i uvek opšteg tipa i sasvim nerazumljivih, stereotipa iz već požutelih od stajanja i upotrebe kataloga, ono o boljem životu i napretku koji samo što nije došao, naravno pod uslovom da izaberete baš njih i to govore svi bez izuzetka i stida. Ružičasti predlozi su već viđeni poslednjih dvadesetak godina, nema novih priča, stereotip do stereotipa a onda, predizbornu idilu uznemiriše u Bosni popizdeli građani, eksplodiraše iako nema tamo izbora i rekoše da je dosta tog sranja i da oni hoće nešto sasvim normalno, građanski i bez religije, nacija, visoke politike, hoće državu koja se bavi njima.
Možda to Bosanci i nisu sami smislili, možda ih je neko potpalio i gurnuo u prve redove ali to nije važno toliko, oni to rade i može biti kao neki primer, dobar i poučan za kakav takav napredak i izlaz iz stanja gde sijalica na kraju tunela samo što nije ugašena. Bilo bi dobro da dužnosnici unaokolo, ne samo bosanski to ukapiraju i počnu da misle drugačije ili bar malo drugačije, normalno i jednostavno i ne samo o sebi i da provere da li su ideje i principi kojih se drže i dalje aktuelni i da li je možda došlo vreme da ih se revidiraju ili još više, da ih se sasvim menja. O arhitekturi se može pričati posle kad poprave ono što su u besu građani popalili i porušili pa je prilika da se počne ispočetka.
U Beogradu Privremeni organ govori o nova tri mosta preko Save i Dunava, o metrou, nudi se Beograd na vodi kao spas za sve, za grad, za državu mada se ne objašnjava kako će to da biva. Uz to Privremeni organ gradski prima građane i sluša njihove nedaće i beleži i samo što nije te nepravde ispravio a narod ipak dolazi, stoji u redovima i čeka da se požali i što je najgore, veruje u tu marketinšku prevaru, opet je naseo taj narod, ti građani, iako je sve samo još jedna očita predizborna zabava i navlaka.
Crkve, pravoslavne, rade na ujednačavanju kalendara, onaj gregorijanski i julijanski koji se nešto razlikuju pa su praznici i godišnjice svetaca različite a to remeti nešto, nije jasno šta i još nije objašnjeno pastvi zašto je to važno ujednačiti i dovesti u isti dan. Sve jedno, odmah se narod pali i opredeljuje hoće ili neće da pomera svoje praznike za dve tri nedelje gore dole, ali eto još jedne zabave za puk. Paralela sa političarima je sasvim vidljiva, uguraš u masu neku glupost, sasvim nevažnu i onda se pažnja skreće na to a život ide dalje kao što je i bio, važno je da se u kolotečinu ne dira i da dužnosnici mogu na miru da gledaju na dole, ka narodu i ….
Olimpijada u Sočiju se događa. Otvaranje je bilo spektakularno, pomalo dosadno, poučno, bilo je lepih slika, aranžmana u stilu ikebane uz neviđenu tehnološku podršku sve sa ciljem da se pokaže kako je domaćin moćan i napredniji od svih drugih do sada i postavljeno je teško pitanje sledećem organizatoru i domaćinu. Pokazivanje mišića i moći u Sočiju naravno nema vrze sa olimpijadom, čak i nije baš u saglasiju sa izvornim principima igara gde su duh i telo ipak bili ispred državne moći što je onaj Grk posle one bitke pretčavši svojih četrdeset kilometara jasno odredio. Baš zato ovo razmetanje nije skladno sa Kubertenovim ali i onim prastarim, izvornim grčkim nazorom o tom događaju. Sve to malo veze ima sa sportom, učesnici su profesionalci koji od toga žive, biznis je uzeo tu stvar u svoje ruke, velike pare se tu motaju, politika takođe crpi svoj deo političkog profita od svega toga i promoviše se i vraća u igru onu sentencu o hlebu i igrama.
Kao i u drugim aktivnostima, kulturi, arhitekturi, nauci ili već bilo gde zavladao je novi model, sasvim tržišni i nadasve politički gde se produkti uma i talenta troše u cilju promocije i zarađivanje novca, tržišze je sasvim ovladalo, preuzelo domen stvaranja kulturnog modela, oblikuje ga prema svojim potrebama još eksplicitnije nego u vreme tvrdog komunizma, tamo je bar bilo mogućnosti da čovek stvar prećuti ako mu nije odgovarala, sada je obaveza izgovoriti pohvalu i slaganje ili se čak mora učestvovati ako se teži preživljavanju.

Dakle, treba zaboraviti model sporta ovakav kakav je pokazan pre neko veče i početi razmišljati o komšijama preko Drine jer tu je možda kopča za povratak izvornim olimpiskim vrednostima.