Od početka ovih zadnjih promena u vlasti Beograda osećaju se pomaci napredne provinijencije. Prvo je ono Privremeno veće dok beše započelo pa u nastavku nije zaostajala ni sadanja Skupština grada i nastavljeno je konačno raščišćavanje sa tim zatečenim načinima gradske održivosti koje je započeo drug Tito kad je ono oslobodio zemlju i pobedio sa saveznicima fašizam i napravio novu državu gde se između ostalog radilo i o uvođenju društveno odgovornog načina brige o ljudima putem socijalnih mera kao osnove za postojanje novog državnog svetonazora, te beše ustanovljena pomoć nemoćnima, trudnicama, porodicama kojima se desilo mnogo dece, osobama sa nedostatkom i onemoćalima, starima koji ostadoše sami i onima koji nisu u stanju da sami sebi obezbede preživljavanje, ali i deci se pomagalo oko školovanja i ulagalo se u kulturu i njene institucije i manifestacije, osim toga ni sport nije bio zaboravljen. Ti načini su trajali sve do ovih zadnjih promena i nisu ih raniji režimi, došli posle Titovog doba, menjali. Neki put bi ih umanjivali ili unapređivali ali su opstajali i bili od ne male korisiti ljudima koji su za tom društvenom brigom bili potrebiti, nije ni deci a ni kulturi preterano falilo.
Dakle, Privremeno veće je, nažalost ispalo je da njihove odluke nisu u skladu sa njihovim nazivom jer traju, povuklo nogu početnim radikalnim potezom i mnoge od tih pomoći ukinulo ili ih svelo na nedopustivo nizak nivo, ostavilo sav taj svet na cedilu i prepustilo ih samima sebi ili dobronamernim komšijama, pa će se valjda već nekako snaći i gore je nekoć bilo kad beše ono bombardovanje ili ove tek prominule poplave. Ipak, napredak u prezentiranju nerazumevanja pravila za opstanak društvene zajednice je očit a ni tekuća Skupština grada nije to primetila kao nešto nepodobno i pridružila se prihvatanju i razvijanju pogrešno shvaćene organizacije države i društva u okolnostima tržišne ekonomije kojoj se navodno teži. I još, nije se stalo samo na socijali, prošireno je na kulturu i gradske institucije koje su imale zadatak da je međ narod beogradski utiskuju, zapoćeto je sa Oktobarskim salonom a neka se spreme Bitef, Bemus, Belef i ti drugi što arče pare u vreme spasonosne štednje i tako reći hrišćanskog i paćeničkog odricanja. A kad je odricanje u pitanju, rezonuju dužnosnici, domaćinski je odreći se onog što nije baš neophodno.
Ipak, čini se, a moguće je i tako celu bruku tumačiti, da je poenta takvih neprimerenih odluka u konačnom radikalnom rašćišćavanju sa tom rasipničkom praksom pomaganja koje kome započetom posle Drugog rata u komunističkom a posle opstalo u socijalističkom i najzad demokratskom ustrojstvu gde je akcenat bio na društvenom, održivom, zajedničkom zbrinjavanju stanovništva koje to ne može samo. Kultura je ovde ispala samo kolateralna šteta i što se pre navikne na nastalu situaciju biće joj bolje, integrisaće se u okruženje kao ravnopravni učesnik i držaće usta tik iznad vode kao i svi drugi, jer nije u redu da štrči i bode oči, na primer penzionerima koji eto, daju nemerljiv doprinos spasavanju državne ekonomije.
Ovi sadanji dužnosnici koji su preduzeli taj iskorak unazad mogu računati na posebno mesto u gradskoj istoriji ili čak mogu priuštiti sebi oreol onih koji su konačno uspeli da raskrste sa socijalnom, ideološki sasvim neprihvtljivom i rasipničkom politikom začetom u doba Druga, koju su uostalom u ovoj sferi podržavali i oni što pristigoše posle, da su započeli novu eru, pogrešno shvaćenog liberalnog kapitalizma. Ali da se ne prave preterano važni, nije to tako novo, već je viđeno onomad u Sparti. A da ih bude sramota što sve to započeše bez koncepta organizacije i vođenja grada i što ga i dan danas nemaju već deluju ad hoc pa onda sve to rečeno i učiniše, drugi put o tome, kad ova jesen mine, dođe zima a posle će i snegovi da se otope pa tragovi opet na videlo.