Lepo je videti pretekle odgovorne mlade i malo starije Beograđane u protestu protiv BGD na vodi što daje nadu da nije javnost sasvim zamukla uprkos snažnoj mediskoj i svakoj drugoj propagandi koju vlast sprovodi pa počinje da liči na mentalnu torturu nad širokim narodnim masama i ponekim pojedincem a koji se na tako što primi. Ono sa balonima i stvarima na naduvavanje nazvano Šlauf udar je dobar i primeren ogovor na nasilne improvizacije koje mesecima zauzimaju mesto u medijima, bilbordima, na sajtovima i uskoro se očekuje kulminacija ispadanjem malih maketica bgdanavodi iz plakara po stanovima kada građanin hoće odatle da uzme neku preobuku.
Ipak, ništa nije savršeno pa u žaru protestvovanja bele strane sveta pojavio se transparent na kome piše „Stop investitorskom urbanizmu“ koji je prepoznat kao crna strana sveta i tu, u tom natpisu, se može čitatai dvostruka poruka. Prvo, investitori se označavaju lošim momcima koji razaraju grad i urbanizam koriste kao način da otmu od drugih veći deo kolača a Drugo, država i njene institucije nepomenute na transparentu se aboliraju, izuzimaju iz te navodno loše i pogubne rabote investiranja, previđa se i oprašta njihova neumešnost i nesposobnost da kontrolišu urbanistička zbivanja što im je važan zadatak iz spiska zaduženja i obaveza.
A nije baš tako jednostavno. Hajde ovako, stopira se nekako tzv investitorski urbanizam, ne misli se samo na bgdnavodi, moglo bi se govoriti o špagetima na savskom pristaništu podno Kalemegdana ili o onoj zahahadid vratolomiji sa druge strane opet Kalemegdana, ovde sve uzeto samo kao aktuelni primeri, i onda po stopiranju započne neki drugi, neinvestitorski, narodni, nebeski, nije važan sam naziv, ali treba da je optimistički i lepršav, samo da se investitori ne spominju i da to bude čisto i nevino, neuprljano lukrativnim namerama. Zaista nije prosto jer istina je drugačija a viđena kroz istoriju nastanka gradova gde se može uočiti da bez investitora nikada nije bilo a i danas nema urbanizma niti građenja grada, ma ko to bio i činio, država, plemstvo, crkva, investitori sa svojim kapitalom ili građani sami jer i oni oblače investitorski kaput kad grade svoju kuću ili dograđuju sobičak.
Nedorečenost poruke sa transparenta je nastala iz ogorčenosti ljudi sasvim opravdano i provokativnom namerom da se grad gradi samo u skladu sa potrebama onog ko ima novac. Naime, jasno je da investitori teže da za svoje pare dobiju najviše što se može, kvadrata na primer ili da zauzmu više tla nego je predivđeno, da umetnu koji sprat više i da plate razne naknade društvu što manje ili promene planom rečenu namenu. Protest je sudeći po tekstu sa transparenta u toj stresnoj situaciji i suprotstavljanju investitorima usmeren samo na njih a zaboravljena je država i njene institucije čija je obaveza kontrola situacije i usmeravanje graditelja da se drže pravila, planova, propisa, ukratko zakona. Oduvek je tako bilo i cilj je, u uređenim društvima tako funkcioniše, naći srednje rešenje, uskladiti opšte i javne potrebe i interese sa istim tim činiocima koje, takođe, imaju i investitori. Na tom principu su građeni gradovi odvajkada.
Posebno je važno držati se tvrde primene nečela međusobne usklađenosti interesa i ne obećavati, što je slučaj sa problematičnom gradnjom bgdanavodi, investitoru sve što se njemu, pošto je rekao da će doneti novac, prohte a van zone pravila urbanog napredovanja grada, održivog urbaniteta i njegove istorije. Onda se stvara teškoća zaista velika; inestitor ima obećanje sa visokog mesta i to muje jak argument da ne popušta, a ovde u lokalu zbog ugleda države nije baš uvek dobro reći da se visokom dužnosniku omaklo obećanje dato verovatno iz najboljih namera i prevelike želje da ti novci koje je onaj pokazao budu upotrebljeni i potrošni baš ovde.
Takođe je dobro, ne radi se samo o ovde izabranom primeru, da kada se već obećava, obećavalac bude dobro obavešten o čemu se zaista radi, o posledicama na urbanu matricu i koliko će država morati da potroši da bi onaj što nudi kule do oblaka svoje novce mogao da počne da troši a ne da se posle svi iznenade kad računi počnu da pristižu. Dobra namera očas posla ostane samo namera jer je cena pripreme nedostižna i po novcu i po vremenu potrebnom da se priprema izvede i ledina osposobi za gradnju.
Dakle, važno je protestvovati i upozoravati čak i isticanjem transparenata, snažna je to opomena i poruka dužnosnicima o njihovim obavezama pre nego zagaze na stazu koja je možda bez izlaza u neku sunčanu dolinu. U ovom slučaju ali i u svim drugim koji nadolaze je neophodno, da bi bilo svima i svakome jasno, dopisati onom stopu investitorskom urbanizmu reči koje obaveštavaju da se radi o investitorima koji ne poštuju pravila i zakone i još po neku reč koja bi podsetila dužnosnike o njihovim obavezama u toj proceduri. Inače, mogu oni drugi investitori koji se zakona drže i grade u skladu sa pravilima da pomisle da se to stopiranje i na njih odnosi i da pogledaju okolo gde ih ne stopiraju i gde o njima malo bolje misle i usmere svoj bicikl na tu stranu.