Sve ima svoj Prvi put, bilo o čemu da se radi a ovde se govori o beleženju Arhitekture..
Beleženje Arhitekture u rudimentarnom, sažetom obliku, bez pisaljke već putem zašiljenog komada tvrdog kamena, započeo je Praotac po useljenju u svoje prvo pokriveno stanište. U pećinu. Nije tada još stigao do bilo koje azbuke, zato je bio skučen i veoma ograničen, sa minimalnim mogućnostima, u načinu ostavljanja pisanog traga o tadanjim arhitekturalnim događajima. Ipak tragova zapisa je bilo, bilo je crtanja ritualnih scena po zidu pećine što se smatra kao autentični prvi zapis o postojanju, o začetku civilizacije a ovde se sa obzirom na temu može reći da su zapisi i o arhitekturi. Postoje takođe pretekli neki od alata, oružija, posuda i za Praočevu zajednicu korisnih predmeta koje je pravio ili nalazio okolo i upotrebljavao ih da sebi i plemenu olakša radne trenutke i to su veoma ubedljive i verodostojne dokaznice o vremenu i mogu se tretirati kao zabeleške.
Po nađenim stvarima kasnije su čitači beležaka, arheolozi i drugi istražitelji tumačili šta je Praotac hteo da kaže i kako je živeo, pokušavali su da mu i misli odgonetnu, naravno bilo je oko istog predmeta mnogo različitih misli i zaključaka, tako da su Praočeve specifične i autentične beleške, kao i ove savremene, posledica istraživačkih napora, postale nepouzdan svedok stvarnih događaja. I danas, pored svih IT mogućnosti sa manuelima i knjigama uputstava za upotrebu ali i predmeta sasvim očuvanih ima drugačijih tumačenja od strane istražitelja tada aktuelne stvarnosti. Više se od od njih i ne može očekivati kada su u pitanju jedva očuvani arte facti od pre koji eon ali ipak treba odati priznanje za prilježan rad i pokušaj da se vreme i događaji u njemu odgonetnu i radoznalim savremenicima predoče.
Tako, od tog vremena, prapočetka, Arhitektura traje milenijumima i opstaje, raste, propada i opet ustaje, ali bespomoćna da utiče na kasnija tumačenja njenog pređenog puta po kome je, uglavnom iznuđeno, posrtala ili kad su prilike dozvolile išla uzdignute glave. Omeđena je bila, kao i danas, odvajkada nametnutim okolnostima, klimom, naturalnim ili kasnije, tokom vremena, učinjenim, nastalim, stvorenim, sasvim arteficijelnim okruženjem, pravilima kulturnog modela ma kakav da je ali je svakako bio veoma promenljiv i prilagodljiv okolnostima ili volji osvajača, vladalaca, građana, aktuelnom tehnologijom i dostignućima koje su iznudile potrebe. I naravno, tržištem kao vrhovnim vladaocem što je bilo odvajkada ali u ovih proteklih dva veka uticaj tržišta je stasao u neupitnu instituciju koja postavlja pravila i norme a ako se to ne uvažava i ponašanje i delanje sa tim ne usaglasi ispadanje iz igre napretka u civilizaciskim napredovanjima je neminovno. U tom toru sa višerednim ogradama arhitektura se ostvarivala što čini veoma prilježno i uporno i dan danas, nudi odgovore na zahteve dajući sve od sebe, mada je uglavnom malo ko šta pita.
Usput beleške o Arhitekturi svedoče o vremenu koje teče, pored skulptorskim detaljima ukrašene srednjevekovne palazzo u Firenci desi se minimalistički dizajnirani kubus obučen u staklo, sam sebi dovoljan, u grad udenut ukras u neskladu sa susedom ali dovoljno snažan i glasan pošiljalac poruke da se svet menja, da je novina tu sada došla i da će doveka tu biti i da će se sve prema njoj prilagođavati. Onda se dogodi promena i mesto predvodnika i nosioca neke druge poruke zauzima sledeći nasilnik a smenjeni postaje sused kao oni koje je zatekao. Iz zaostalih beležaka se vidi da je kasnije došlo do promene i sledeći korak čini neko treći. Susedi to posmatraju uglavnom ćutke, a ako se neko i pobuni ili iskaže neslaganje ili nedovoljno glasno ne pohvali učinjeni arte fact dobija epitet zaostalog i retrogradnog kočničara napretka.
Nije uvek bilo zapisivano kamenom ili perom, moglo je i drugačije, Arhitektura se događala u proteklim milenijumima i čitanje njenog životopisa se događalo zahvaljujući preteklim zgradama, grad se može prelistavati kao knjiga iz koje se čita šta je to bilo i kako se sve dogodilo. Nevolja je sa iskidanim ili zabrljanim stranicama pa je čitanje i tumačenje tada prepušteno istraživaču koji ima ili usvaja samovoljno slobodu da događaje pokazuje po svojoj volji.
Ipak mnogobrojnije su zgrade koje nisu dostale do danas urušene raznim načinima, ratovima, slabim materijalom, nepotrebnošću da postoje jer su obavile svoju ulogu i one zbog svega toga nisu više na uvidu pa se može izgubiti nit i veza sa tim vremenom. Ali, oduvek su, tokom istorije, postojali ljudi koji su iz raznih pobuda beležili Arhitekturu i o Arhitekturi i stasali su svojim beleženjem u beležnike na osnovu čijeg delanja je kasnije bilo moguće videti i razumeti šta je to bilo, zašto se baš tako dogodilo i ko je dodirnuo jezičak na vagi pa je istorija krenula baš u tom smeru i na tu stranu a ne na neku drugu koja je bila očekivana.
Beleženje iz ruke pomoću pera je naravno lična stvar beležnika, svaki od njih je unosio u tekst svoj stav, svoje viđenje arte facta i obeležavao vreme tim svojim mišljenjem koje se kasnije moglo tumačiti na mnogo načina, mada često nije bilo nikakvih dokaza da zabeleženo odgovara tadanjoj stvarnosti, uvek je presuđivalo povremeno upoređivanje nekoliko beleški raznih zapisivača i tumača.
Bilo je u istoriji beležnika koji su se bavili samo beleženjem Arhitekture, bili su njoj posvećeni i odani, takvi postoje i dan danas, njihov trud je koristan ali i te zabeleške su obojene ličnim stavom beležnika jer posvećenost bilo čemu podrazumeva i određenu dozu neobjektivnosti, olako pristajanje na podređenost iz čega neminovno sledi potreba ili možda želja za ulepšavanjem i, na bolje naravno, prekrajanje stvarnosti u beleškama koje ostaju za istoriju. Posle nekog vremena taj stav, emotivno zabeležen i ostavljen naslednicima na tumačenje postane sasvim prihvaćen ili zaboravljen. I kod ovoga je isti problem kao kod beležnika, tumači takođe imaju svoj stav, prema epohi o kojoj misle i koju žele da osvetle i iz beležaka sagledaju pa onda beleške čitaju na način subjektivan, često unapred donetih zaključaka na osnovu nekog predubeđenja ili ličnih emocija pa čitanje beležaka postaje relativizovano ali pošto se radi o davnim, prohujalim vremenima što nema uticaja na savremeni život i nije toliko bitno osim za neke cepidlake koji opet zbog ličnih ambicija ili mentalnog sklopa na tome insistiraju.
Neki put su tumači lišeni mogućnoasti da shvate i objasne savremeni događaj kome su svedoci te onda pribegavaju odlasku u istoriju, prelistavaju zaostele beleške i donose zaključke na osnovu njih pokušavajući da savremenost pokažu kao posledicu onog šrto se događalo nekada i to kao neupitni dokaz.
Zato treba imati rezervu prema zabeleženom, ali i prema tumačenju zabeleženog, ne da bi se beleška odbacila ili kritikovala jer treba uvek beležnicima biti zahvalan na trudu, već zato što su oni to činili poštujući kulturni model u kome su delovali i iz te pozicije posmatrali okruženje o kome beleže pa je i to još jedan pokazatelj i usmerenje ne bi li se kasnije izvukao prihvatljiv zaključak o vremenu koje su opisivali, kao što treba obratiti pažnju i na vreme i kulturni obrazac tumača beležaka koji su opet beleške tumačili iz svog ugla gledanja opterećeni svojim uzusima iz svog kulturnog miljea. Ta rezerva se ne može generalizovati, ona je takva kakva je i samo je jedno od viđenja vremena u kome je nastala. Uvek dragocena.
Beleške nisu uvek precizne, neki put se bave opisom nevažnog detalja a istovremeno beležnik ne opazi ključnu i esencijalnu poruku koja obeležava vreme. Takođe, beleške nisu nikada dovoljno sređene jer su činjene u hodu, tokom putovanja ili u pauzi uz neki drugi posao i možda se mogu do nekle urediti i međusobno dovesti u vezu po datumima naznačenim u uglu papira, mada i to nije uvek pouzdano a negde datuma uopšte nema, ipak sa datumima beleške stiču status nekog birokratski načinjenog registra pojava ali o razlogu događaja nema dovoljno reči, ima čak i kontradikcija
Uostalom, Beležnici su predstavnici vremena u kome beleške na papir stavljaju, bilo kad, i deluju u okviru kulturnog modela i optike koji im on dozvoljava i tako je kroz celu istoriju, ništa nije van toga i pre svega kad se želi razumeti dato tumačenje treba pre svega gledati odakle i od kada ta beleška potiče inače može doći do zabluda neobičnih i sasvim obrnutih od autentičnog značenja i poruke.
Od beležaka takvih kakve su kasnije istoričari ili teoretičari ili uopšte svi drugi. oni sa ambicijpom da objašnjvaju kako je i zašto nešto nastalo i zašto baš tako izgleda čine teorije a onda u nedostatku drugačijih neka od njih (beležaka) postane pravilo i biva prihvaćena kao objašnjenje za prošlost i postaje istoriska činjenica. Istina, sa vremena na vreme se pojavi po neko mišljenje u neskladu sa već prihvaćenim i u udžbenike unetim redovima ali to su samo povremeni pokušaji, bez nekog većeg efekta, ipak razbijaju dosadu i stereotip nudeći radoznalima povremeno ushićenje da je najzad, konačno saznata prava istina. U oba slučaja predmet objašnjavanja i način nastanka je relativan, jer na osnovu na brzinu u nedovoljno uredno učinjenih beležaka ni jedna ni druga teorija i tumačenje ne mogu biti …. baš takva kako ih se predstavlja ….
Nekada je velikaš a u sadanje vreme i vlasnik ili političar češće naručivali beleženje i tako za pokolenja ostavljali poruke o veličini koju sačiniše o arhitekturi koja je sasvim drugačija, novija, lepša ili bolja ili naprednija ili je iskoračila unapred i to zahvaljujući upravo onome koje ju je naručio …. posle vreme učini svoje i taj trag utisnut u istoriju ili priču koja postaje stereotip i verovanje da je to iz beleške sasvim istinito … a izbegava se reč o iznudici u kojoj je sve to nastajalo