Devastiranje građenjem

Gradovi su odvajkada a posebno Beograd bili na meti ratnih pohoda i sledstveno tome i rušenja i devastiranja ne samo građevina već i svih vidova gradskog života. Menjao se lik grada ali i kulturni model.  Nekada su dolazili divlji ratnici slični Hunima i drugim plemenima koji su u mimihodu odnosili sve što je bilo za poneti i to je deo gradske istorije ili procesa koji postoje od kad je sveta i veka. Cilj koji su imali je bio da uzmu vredne stvari ali bez ideologije, uzeti i otići što pre bilo je pravilo, nisu prevaspitavali ili potčinjavali kao oni posle iz modernijeg doba koji su isto tako otimali ali su imali i ideju da tu i opstanu i nažalost dok su bili prisutni upražnjavali su prevaspitavanje zatečenih građana, praveći sebi podobne stanovnike ali su intervenisali i po urbanoj matrici, prilagođavali su je svojim potrebama i svom razumevanju grada i menjali zatečeno. Tako je bilo sa Turcima, Austrougarima ili ko je sve tu već prolazio i svako od njih je ostavio svoj pečat, obeležio je svoje prisustvo za sledeći vek. Posle dođu opet neki drugi i opet ispočetka.

Beograd je posle svega dosta dobro prošao što se svih tih promena tiče, stari deo grada, centrom zvan nije mnogo promenjen, zidane su zgrade ali nekakako u prihvatljivom skladu sa zatečenim i preteklim zdanjima i još važnije urbanom matricom koja je ipak opstala i to ona koju je Emilijan ustanovio do dana današnjeg. Posle Drugog svetskog rata novo je, za novu državu, zidano okolo, pa onda Novi Beograd, naselja na Medakoviću, Julinom brdu, dole uz Dunav, uglavnom na terenu koje se zvao periferija. Da li je to bilo iz namere da se urbana istojom nastala matrica očuva i da se identitet grada ne menja ili je to bila odluka lukrativna jer je teren gde su se zidala nova naselja i kvartovi gradski bio prazan i lakše se sve to radilo …

U centru je bilo promena ali u meri dovoljnoj da se tradicija i gradska slika od pre očuva u značajnoj meri i kada neko ko nije odavno bio u gradu, na primer pre rata otišao pa sada prostigao nanovo može da prepozna svoje mesto i puteve po kojima je grad zapamtio.

Ali promene urbane matrice i lika grada ili izmene urbanog identiteta nisu samo posle ratnih i drugih burnih i dramatičnih događanja koji istoriju Beograda obeležavaju. Eto BNV je sasvim specifična namera da se grad i njegova slika i prilika i njegov identitet promene, ne rušenjem postojećeg, već dodavanjem nove gradnje stereotipnih visokih staklenika uz Savu  a posledica je slična onom modernom načinu od pre, načinu koji su oni što su na silu došli primenjivali. Ideolozi takvog zahvata i namere da daju gradu novi lik primenjuju istu tehnologiju kao i osvajači nekada, peru mozak građanima uz najlepše i mnoge priče o sreći koja nadolazi tom gradnjom i to čine ubedljivo i agresivno. Teško građani mogi tome da se otmu isto kao što su bili nemoćni pred onim od pre neki vek koji su ih takođe na sličan način prevaspitavali i nametali im svoje viđenje grada ali to sa Beogradom nije bilo u bliskoj vezi kao i sada što je sa ovim na vodi. Hoće se BNV a pomagači i učesnici u tome poslu postaju prevaspitači naroda i građani su izloženi svakojakom pritisku i teško tome odolevaju a čak i kada kažu šta misle, odnosno kada se sa svim tim ne slažu, kao i nekada stiže kazna, dobro, nema drastičnih kazni, ipak slobodno se može iskazati neslaganje ali bivaju označeni kao protivnici progresa ili još gore, a to je da se svako njihovo građansko protivljenje ne čuje tamo gde treba, kao da govore zidu nekom bez otvora, ignosrišu se njihove reči a to je ustvari veoma surova kazna. U takvoj atmosferi, sasvim negradska priča o BNV se nastavlja dolazeći pre svega odozgo, od dužnosnika, uporno i svakodnevno. Visoki stakleni zid na obali Save ispred Beograda od koga se grad neće videti je namera vlasti, ima i neki ugovor i liči da je sve to na vidiku pa bi se moglo reći da je na delu novokomponovani model devastacije grada građenjem.