Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu imao neku ne sasvim jasnu potrebu da učini građevinu, pre svega korisnom, ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog predvečerja.
Vekovima posle toga započeta diskusija o građevini u ono predvečerje prerasla je u sofisticirano nadgornjavanje o arhitektonskoj estetici koja se u stvaranju zgrade i njenom biću očekuje. Estetika je konačno prihvaćena kao neophodna, činjenica bez koje građevina ne može biti jer ego graditelja i onog što je naručivao građevinu nije dozvoljavao opuštenost. Odmicanjem civilizacije ka nekoj od njenih uspešnijih formi, ma šta to značilo, estetika je postajala sredstvo za iskazivanje prestiža i moći vladaoca sve do danas kada je štafetu preuzeo imalac. Zavisno od epohe, vladajućeg kulturnog modela ili prosto volje nalogodavca, kroz vreme su se rojile teorije o estetici zdanja, želja svakog učesnika u dijalogu je bila da nametne svoju predstavu lepote i ustanovi je kao etalon u odnosu na koji se sameravaju vrednosti, verujući sasvim pogrešno što se kasnije i pokazalo da će se time upisati u virtuelnu knjigu inovatora i opstati zauvek. Izgovarane su reči, neki put sasvim neobične, iznuđeno obogaćujući arhitekturalni rečnik, nove reči do tada nepoznate, često od istih slogova ali ispreturanih i naravno, sa drugim promenjenim značenjem i tako uvek iznova. Reči koje su neprekidno naglašavale promene predhodno etabliranog modela estetike. Posle je to postalo samo sebi cilj ali umotano u lepršavi, bogato obojani papir sa velikom roze mašnom na dupli čvor, imalo je prođu i bilo prihvaćeno kao model u koji se verovalo, sve do danas kada je taj model postao zastrašujuće obavezan po bilo koju cenu.
Stvaralački napor Praoca u tvorenju građevine iscrpljivao se u nameri da njegovo delo bude korisno i svrsishodno u skladu sa potrebama iznuđenim uslovima vremena u kome se delalo i opstajalo. Izgled građevine je iz toga proizilazio. Posle onog prvog, i jedinog, gledanja komšijskog dostignuća Praotac je izašao na pravi put i nije više mislio da je obavezno činiti lepše od drugih jer mu to ustvari nije mnogo značilo, bilo mu je važnije da upoređuje primerke ulovljene divljači ne bi li se ustanovilo ko je bio uspešniji u prehranjivanju plemena. Shvatio je da može upravljati upoređivanjem izgleda i estetike građevine, za razliku od primeraka divljači gde je sve bilo previše materijalizovano i očito. I onda je sve počelo, otkriveno je nametanje estetskih premisa što nije poteklo iz estetskih uzusa kao što je to postalo obavezujuće tokom napredovanja civilizacije, već u želji da drugi počnu kopirati baš njegovu građevinu i grade arhitekturu po njegovom modelu. Ne arhitekture radi, već nametanja sebe kao boljeg i nadređenog a to je donosilo veća prava na lovištu. Bio je to prvi nagoveštaj iznuđene arhitekture, nametnut legitimnom potrebom lične promocije što je donosilo i prestižniji položaj na tržištu. Počev od Praoca, posle, kada su stasali, arhitekte i naručioci, kasnije i političari a svi su izgarali u želji da se istaknu i nametnu na pijaci vođeni pre svega ekonomskim ili političkim razlozima. Iznuđena arhitektura odvajkada, menjajući po potrebi pretekst očitovala se i estetskim uradcima i neprekidnim zahtevom ka arhitektima da budu drugačiji od onih od juče pa su vladaoci tražili od arhitekata da stvaraju neviđeno do tada, da svima stane dah i grlu kad pogled bace na građevinu, ne arhitekture radi već da se pošalje poruka da je vladalac i ideja koju on zastupa vrhovna i nadnaravna, da se njoj mora pokoriti a arhitektura i estetika koja ju je krasila upotrebljena je kao povoljno ili najpovoljnije sredstvo da se takav cilj ostvari
Arhitekti, kad su najzad stasali i bili priznati kao delatnici ravnopravni sa lovcima i drugim korisnim profesijama su zaduženi da kreiraju lik u skladu sa kulturnim modelom epohe i potrebama naručioca, koji su se takođe izdvojili i preuzeli obavezu da prednjače. Posle nikada više arhitekta nije mogao činiti arhitekturu sam. Stvarao je lepotu, smišljao nove reči objašnjavajući svoju estetiku ali retko kada van pravila koja nije on nametao, sledio je ustanovljeni model i kulturni obrazac područija na kome je delovao dobijajući povremeno, kad se vladaocu učinilo da je trenutak za popravljanje tržišne situacije, saglasnost da izgovori novu reč i promeni model. Neki sasvim neobični i fantastični iskoraci koje je učinio Gaudi izgledaju kao sasvim revolucionarni i učinjeni uprkos svemu, zaista samo arhitekture radi, mada ni on nije to činio bez saglasnosti onih što na oku drže civilizacijsko napredovanje.
Praotac je lutajući planetom mnogo milenijuma kasnije i gledajući okolo uočio promene, ne u liku građevina iz raznih epoha već u načinu nastajanja i razlozima promena. Uočio je razliku sa svojim načinom gde je bio samnostalan i kada je estetiku stvarao sasvim sam, neopterećen, on je bio graditelj, arhitekta i naručilac u jednoj, njegovoj, ruci. Razumeo je da je i on stvarao estetiku, onda to nije uočavao, ali upoređujući je sa ovim što vidi osmelio se da kaže da je njegova estetika bila autentična za razliku od ove tržišne gde je prestiž motiv i cilj. Ipak nije mogao a da ne prizna da mu se to sve veoma dopada.