Nevolje graditeljske su počele odmah. Ulaženje u pećinu koju je Praotac izabrao i odredio za stanište svog plemena bilo je znatno otežano prirodnom preprekom, šiljatom, rapave površine stenom u podu na samom ulazu koja je pristup ka unutrašnjosti pećine delila na dve dela pa se prolazilo postranice, pobočke, uz ogrebavanje tela i povrede, naročito kada je bila žurba jer je trebalo hitro se skloniti a da se ne bude plen sabljastog tigra ili neke druge pošasti. Pećinari su trpeli posledice ove građevinske nepodobnosti, u sebi su gunđali jer nije bilo primereno Praocu žalbu iskazati, imao je on važnije probleme da savladava a ne da se brine o ponekom odranom ramenu. Ipak, vremenom je uvideo da tako više ne ide, posebno kada, jednom prilikom nije dovoljno brzo uneta krupna lovina te su je alavi napasnici, tu ispred pećine na njegove oči prožderali i onda je odlučio u iznudi, nije bilo druge do da se prepreka ukloni .
Prva odluka o Arhitekturi i planiranju … posle je sve bilo lakše …
Praotac i njegov najstariji sin su pristupili ovom izazovu na vrlo ozbiljan način, nisu znali u to vreme da su započeli prvi korak u planiranju, praplaniranje, začetak predviđanja. Razmatrali su mnoge moguće posledice predstojećeg delanja. Promišljali su o tome da li će uklanjenje komada stene sa ulaza u pećinu povećati otvor kroz koji će onda, pored saplemenika, moći da ulaze i neke veće, opasne divlje zveri. Merili su i razmeravali, očitavali tragove, procenjivali su mere saurusa i sabljastog tigra. Zaključili su da proširivanjem ulaznog otvora te opasnosti ne mogu biti zanemarene ali razložno su dokonali da je istovremeno veoma važno i da će tokom obavljanja dnevnih zaduženja saplemenici bolje raditi ako otvor bude nešto veći. Našli su meru koja je udovoljavala iznuđenoj potrebi, terali su saplemenike svih uzrasta da ulaze i izlaze, da nose terete raznih veličina na leđima, da ih vuku po zemlji i svaki put su meru pamtili pomoću odlomljene trske a onda su te komade biljke naslanjali na tragove zveri ne bi li utvrdili dokle se otvor može proširivati a da bezbednost ne bude narušena. Uzeli su u obzir i propuh vazduha što je postalo neophodno od kad su počeli da lože vatru u pećini, nesvesni da su tim razmišljanjem uveli u svoje stanište praventilaciju.
Najzad su, našavši odgovor na sva pitanja kojih su se mogli setiti, odlučili su šta je za činiti, prva odluka u građenju je doneta i zacrtano je kako ima da bude zauvek i to je jedina stvar koja je opstala, donošenje odluke o građevini ma kakva da je, odluka je i delanje je moglo da započne a Arhitektura je zakoračila . Stenu na ulazu u pećinu je svakako trebalo smanjiti na meru koju su ustanovili i onda se postavilo pitanje alata kojim se prepreka može razbiti. Jedini alat kojim su raspolagali je bilo kamenje raznih veličina razbacano okolo a klesanje je, takođe, bio jedini način za ostvarenje vizije. Prvi pokušaj nije uspeo jer su uzeli nedovoljno tvrd kamen za klesanje. Posle više pokušaja sa raznim kamenjem našli su komad granita kojim je krečnjak na ulazu razbijen i ulaz je proširen u svemu prema unapred ustanovljenoj meri otvora što će na dobar način poboljšati radne uslove saplemenicima ali i sprečiti velike zveri da olako ulaze u pećinu. Sa onim manjim će već nekako izaći na kraj.
Praotac i njegov najstariji sin su, posle završenog prvog klesanja, prvog građevinskog poduhvata, danima sedeli pred ulazom u svoju pećinu i posmatrali delo svojih ruku, sa vremena na vreme su ustajali i ulazili u pećinu, izlazili iz nje, osećali su zadovoljstvo ućinjenim, naravno, nisu izostale i neke manje primedbe koje uobičajeno, sve do danas, imaju pregaoci posle delanja. Posebno je sin primedbovao, smatrao je da klesanjem kamena o kamen nije, po njegovom shvatanju, napravljen dovoljno lep prag, nije umeo to da iskaže jasno ali je osećao da je prag ispao nekako slučajno a da oni nisu o njegovom izgledu, ni tokom predhodnih razgovora a ni tokom rada vodili računa jer su svu energiju trošili na prilježno razmeravanje veličine otvora.
Najstariji sin je poluglasno, sa tugom u grlu iskazivao kajanje za taj nemar a Praotac ga je slušao na pola uva, rekao mu je da bude strpljiv i da će sledeći put svakako da se posebno pozabave izgledom i lepotom, jer u tom trenutku mu se ukazalo da je zakoračio u novi prostor, tada je upravo počeo da razmeva da je ustanovio prvu meru, da je osmislio, isplanirao prvo klesanje. Nije tada, sedeći pred pećinom još znao reč kojim bi obeležio planiranje pa onda i projektovanje ali je osećao da je dotakao nešto sasvim novo i uzbudljivo i da stvari više nikada neće biti iste kao u vreme dok je šiljati komad stene polovio ulaz u pećinu.
Bio je u pravu, u to se uverio kada je posle nekoliko milenijuma lutajući planetom, sa iskrenom znatiželjom posmatrao posledice Prvog klesanja čiji je delatnik bio, saznao da su njegovu izvedbu obrade i doterivanja i prilagođavanja potrebama one šiljate stene kasnije ljudi nazvali prapočetkom arhitekture.