Stari most preko Save će biti srušen, umesto njega izgradiće se novi, sasvim moderan, sa lukom koji podseća na onaj što je viđen za rušenje i kažu funkcionalniji i protočniji za nabujali saobraćaj. Bila je odavno ideja da se tu negde, kod Ekonomskog fakulteta izgradi most, nije bilo reči da će se ovaj stari rušiti ali eto, sada je takva odluka doneta i izgleda da će biti tako. Nisu svi ovde u Beogradu saglasni sa takvim postupkom, stari most je deo ambijenta gradskog, upisan u memoriju gradsku, prepoznatljivi atribut urbane matrice pa mnogi misle da će njegovim uklanjanjem gradska memorija biti znatno oštećena. Oni koji su privrženi ovakovom postupku misle da je novi most nesumnjivo funkcionalniji, veća propusna moć je neupitna a estetski ugođaj dovodi u grad novu, savremenu vrednost.
Pitanje koje sledi traži odgovor na dilemu da li je vrednost gradske istorije značajnija od puke funkcije boljeg saobraćajnog funkcionisanja i da li je nova forma mosta koja se predlaže značajnija od one upisane u sliku grada proteklih nekoliko decenija. Ta dva pitanja jesu suština u vrednovanju postojanja i trajanja grada i dovode u pitanje svaku aktivnost koja menja istoriju i priču o trajanju grada. Grad je trajno dobro građeno u vremenu, u različitim epohama, građen od različitih ljudi i u raznim vremenima gde su vrednosti bile takve kakve smo mi posle njih zatekli, vrednosti neki put iznuđene i upravo je sa ovim starim mostom takav slučaj kada ga Nemci izgradiše po svojim viđenjima ali je neumitno postao deo slike grada, upisao se u urbani milje Beograda i postao neizostavni detalj kontinuiteta rasta i života grada. Stari most je beleška o jednom vremenu gradskog života i nije moguće niti pametno rušiti ga, ukidati jednu značajnu vrednost ma kako u današnje vreme ta vrednost u ovom vremenu bila možda prevaziđena. To važi za funkciju, za estetiku i posebno za memoriju urbane slike i još više, za biće grada. Savremeni iskorak, ili bahati pokušaj da se nova vrednost unese u grad je kao namera razumljiva sa spekta novokomponovanih gradograditelja, ali savremenost podrazumeva da se štuju vrednosti koje su nekada bile utkane u urbanu matricu; bez toga nova vrednost gubi svoje korene, biva kao na pustom ostrvu, usamljena i bez teksta koji bi gradu doneo drugačiji rečnik, zaista savremeni. Savremenost grada i vrednosti koje ta savremenost nudi bez onog što je činjeno i učinjeno ranije gubi tlo pod nogama i umesto da obogati grad upravo čini suprotno, osiromašuje ga, ostavlja ga na vetrometini usamljenog i osiromašenog ratnika koji je pobedio u borbi ali tu pobedu niko ne proslavlja pa njegovo herojstvo postaje i ostaje uzaludno.
Nema zamerke tekstu. Ključna reč je bahatost, ali ne same bahatosti radi – imavali smo to i pređe u urbanizmu – nego što je uklanjanje Nemačkog, Novog (a ja ga pamtim kao jedinog neželezničkog), Starog, Tramvajskog itd mosta preko Save, dakle što je to najava još gorih i još brzopletijih poteza Tri-U-Jedana. I što je to još jedan šamar po već skoro neosetljivom obrazu Beograđana. Ponižavati ceo jedan glavni grad “u dužem vremenskom periodu” sluti veliki belaj.
Vlastonosci savremeni i aktuelni su preuzeli brigu o građanima i gradu stavljajući sebe u ulogu vlasnika grada pa ga onda iznajmljuju građanima na određeno vreme a podstanar zaista nema šta vlasniku da zvoca i primedbuje, ima da plaća kiriju i ne pravi buku.