Beleška o Dvorani Doma Sindikata … i državi …

Menjanje istorije i mnogih činjenica koje tu istoriju potvrđuju ili osporavaju je već mnogo godina aktuelno ovde, u Srbiji i to prema potrebama onih koji dođu na poziciju vlasti bez obzira da li su vlast osvojili silom a to se zove putem revolucije ili su demokratski izabrani od naroda. Oduvek je ovde istorija prilagođavana vlastonoscima pa da se tema ne bi širila u beskorisno podsećanje na vreme i događanja od Nemanjića ka ovamo, da gledamo od Drugog svetskog rata do ovog današnjeg datuma.

Pa onda, za vreme dok je ovde vladao komunistički svetonazor bio je oštro postavljen zid prema svemu što se nije uklapalo u borbu za bolji život radničke klase i poštene inteligencije, takovo se delanje ondašnjeg režima obilo o glavu mnogim koji nisu u potpunosti usvajali njihov stav, imali su neke primedbe i mislili su da je moguće sa vlastima diskutovati. Onda su sklonjeni, privremeno ili za stalno o čemu je odlučivala vlast ali pored ideologije bio je i lukrativni poriv na snazi i svima njima je imovina uzeta, govorilo se da je nacionalizovana. Takođe, i istorija koja je trajala do njihove pobede u ratu i uspostavljanja svoje vlasti je menjana i prilagođavanja ideologiji koju su narodu nametali. Onda su građeni spomenici, imenovani gradovi ili preimenovani, ulice i trgovi takođe i sve je bilo podređeno označavanju nove ere koja je sasvim drugačija od prošle, mislili su pobednici da je pobeda zauvek.

Posle, opet se stvar sa izmenama ponovila na sličan način od one pobede demokratski nazočnih stranaka nad socijalistima i komunistima. Dakle, počelo je relativno tiho, prvo verbalnim nabrajanjem mana i grešaka predhodnika i novom ponudom koja vodi nedvosmisleno ka demokratiji, po neki put ni reč „zločin“ kao ubedljiv argument protiv predhodnika nije izbegavana. Onda je došlo menjanje naziva ulica, Maršal Tito je smenjen i doveden je ili vraćen u centar grada Kralj Milan i Lola Ribar je izbačen iz gradske ulične matrice zajedno sa mnogim svojim saborcima iz drugih ulica pa i oni ruski generali mada su njih kad je Rusija povisila ton vratili ali u neke druge manje ulice. pa onda male promene u lekcijama  po školskim udžbenicima, stiglo se i do rehabilitacije osoba koje su za vreme Drugog svetskog rata kolaborirale sa okupatorom  fašističe provinijencije. Stvaran je polako ali temeljito milje za novu neku istoriju sa značajno promenjenim vrednostima uprkos činjenicama i uprkos još uvek živim svedocima predhodnog vremena.

U oba slučaja dominirao je napor da se vladajući sistem učvrsti ne samo raspoloživim polugama vlasti već i podrškom istoriskih okolnosti koje prilagođene ideologiji vlastonosaca mogu značajno da utiču na masu kojom se vlada i da se eventualne nesuglasice između vlasti i naroda ne moraju uvek rešavai silom već pričom da je to bilo oduvek i da samo treba tim na brzinu utabanim putem i dalje ići. Međutim, stvari se u ovoj epohi menjaju brže nego što bilo koja vlast ili narod mogu pratiti pa je i demokratska sfera počela da liči na onu predhodnu, po pitanju istorije su skoro izjednačene.

Eto, ovih dana se pronela vest po medijima da će Dvorana Doma Sindikata, renovirana i upriličena za novu tehnologiju gledanja i slušanja biti preimenovana u Kombank dvoranu. Ne znam da li poređenje ovog rastućeg kapitalističkog modela sa revolucionarnim akcijama komunista a posle, nešto blažim i naoko bezopasnim potezima demokratskih snaga validno i ispravno. Ipak jeste, u oba slučaja kao i ovom trećem zasnovanom na lukratinom mišljenju i delanju pimećuje se ozbiljno menjanje istorije, činjenica koje su, takve kakve su, zabeležene a ima još i preživelih koji bi o tome mogli da kažu koju reč, dobru ili lošu o sva tri slučaja.

Mislim da imenovanje jeste važno u pamćenju, memorisanje onog što se ovde dešavalo dopadalo se to ili ne. Kome treba da se dopadne ili ne? Svima koji ovde bitišu i vreme svoje provode, to je način da se istorija pamti i da se neprekidno ispituje, proverava i posle određuju njen uticaj na život nacije, onda i sada. Ime Dvorane Doma Sindokata decenijama obeležava jednu epohu, jedno vreme koje je poštovalo radničku klasu, uvršćavala je u svoje prioritete i to ne samo verbalno, već i stvarno, u životu. Osim toga, građano ovog grada su na to ime navikli, prihvatili ga kao znak i prepoznavajući simbol u urbanoj matrici Beograda pa ta dva znanja o imenu dvorane jesu dovoljni da se to ne menja. Sramotno je za državu da dozvoli takav gest sindikalnih vođa, gradskih čelnika ili već koga bez obzira na finansisko učešće Kombanke u renoviranju dvorane ili kupovine što je još gore i što pokazuje da je sindikat utkan u novu šemu kapitalisičkog rezona kao stava države a radnici koji su imali nekakvu ideju da je sindikat mesto gde mogu naći mrvice pravde i zaštitu svojih interesa su vrlo blizu da budu sasvim prenebreguti i zaboravljeni. Hoću da kažem da je nedopustivo da Dvorana Doma Sindikata bude prodata nekom kapitalu i da je država imala obavezu, ne samo prema istoriji, već i prema radnicima, zaposlenima bilo gde i svima koji od svog znanja i rada zarađuju za preživljavanje, da troškove rekonstrukcije i održavanja dvorane sama podnese. Ovim gestom država se jasno svrstala na jednu stranu, na stranu kapitala i njegovih interesa a trudbenici iz bilo koje sfere, od fizičkih rabotnika, majstora, lekara, inžinjera pa do profesora univerziteta neka se u uzburkanim virovima nekako snađu i čekaju obećano povećanje plata i penzija.