Objavljeno je da je završen konkurs za spomenik Stefanu Nemanji i da je prvonagrađeni rad ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova uz saradnju sa srpskim arhitektom Petrom Arsićem. Spomenik je ispred zgrade železničke stanice na Savskom trgu, na dnu Nemanjine ulice i lepo je saznati da će spomenik srpskom vladaru, osnivaču srpske države biti deo urbanog ambijenta Beograda. Prvonagrađeni projekat spomenika je smišljen kao klasična, neki kažu i realistička, forma, došla iz nekog prošlog vremena, verovatno sa idejom da se i time naglasi da lik vladara i njegovo delanje u ono vreme traju odvajkada pa sve do danas i da se narod na to može osloniti i tu naći inspiraciju za preživljavanje u negostoljubivim planetarnim uslovima, upravo kao što je to bilo i onda kada je Stefan Nemanja vladao.
Klasični vajarski jezik iskazivanja poštovanja prema liku i delu Stefana Nemanje je verovatno odabran jer bi neki savremeni iskaz, tu su se vajar i žiri saglasili, mogao da umanji vrednosti na kojima je on gradio srpsku državu. Model tog načina mišljenja je već treći put od strane ruskih umetnika ovde u Beogradu iskazan na delu, predhodili su spomenici Svetom Savi ispred Hrama Svetog Save i posle ruskog cara Romanova u ulici Kralja Milana u istoj formi i načinu, u stilu već ovde viđenog vajarskog kazivanja. Dakle, respektabilni žiri je uvažio rečnik ruskog vajara kojim se poruka o beleženju istorije stavlja u prostor na istaknutom mestu u gradu i malo ko od građana neće da je vidi, možda oseti i bude inspirisan da promišlja o prošlosti i sledi duh pretka.
Spomenik je vajan u klasičnom načinu, stvorena je uobičajena forma za takav postupak viđen hiljadama puta koje kuda po svetu a i ovde, vladar je zamišljen, odgovoran i odlučan, čini se da je pred veoma značajnom ili možda sudbonosnom odlukom i to pokazuje držeći pravoslavni krst u jednoj, u vis izdignutoj ruci a u drugoj smotuljak papira na kome je možda ta sudbonosna odluka za državu Srbiju i njen narod zapisana, Tkanina odeće na njemu je uzorno obrađena, uostalom ovakav način vajarskog govora davnim rečnikom i podrazumeva da vajanje mora biti vrhunska veština i vajar je to ovde pokazao u najboljem maniru svog zanata. Tumačenja same poruke koju vladar nosi ovakav kakvog ga je vajar pokazao je na gledaocima koji je mogu shvatiti sasvim lično i svako od njih prema svom nahođenju ali i ne mora tako, mogu samo da prođu i odu. Ipak, spomenikom dominira umesto uobičajenog postamenta za ovu vrstu arte fakta naznaka nove forme, mora se priznati da nije sve samo stereotipna, stotinama puta viđena na planeti klasika već je vajar posegnuo za novim iskazom, pokazao ga je postoljem spomenika u vidu ratničkog šlema ispod koga su neke nejasne zbrljane forme, verovatno i one nose posebno značajnu poruku ali tumačenje toga bez objašnjenja samog vajara nije moguće, mada ne treba zanemariti i verziju da je vajar bio iscrpljen naporom dok je doživljavao a onda i stvarao Stefana Nemanju stavljajući ga na šlem pa je potrošio na to svoje stvaralačke moći. Slučaj iscrpljene inspiracije očit i čest je, trpelo je umetnikovo bavljenje delom postolja, onim ispod šlema pa je taj detalj ostao nedorečen. I još, postament je šlem koji stoji na tri oslonca, podsećaju na noge u iskoraku nekog bića jako moćnog samo je pitanje odkud i zašto dolazi u ove krajeve i kakve veze ima sa vladarom koji se na njih oslanja i stoji.
Trg ispred železničke stanice koja će biti muzej a na raskrsnici Nemanjine i Savske ulice je kružan, po obodu trga je saobraćajnica koja skuplja okolne ulice i daje vezu Savske ka Karađerđevoj ulici. Spomenik je naravno u središtu a okolo je opet jedna klasična forma delimično ozelenjenog gradskog trga sa fontanama po obodu, sasvim stereotipne forme i obrade. Dobro što je tako, spomenik i okolina, trg i sve ukupno oko ovog nagrađenog pregnuća i budućeg detalja u urbanoj slici Beograda jer to tako smišljeno čini kompletnu sliku prenešenu i prepisanu iz devetnaestog veka ili još nekog starijeg vremena. Ali, bio je konkurs i žiri je rekao da je to upravo ono što priča na najbolji način o važnoj epohi srpske istorije. To svakako treba prihvatiti ali ipak, ne treba zaboraviti da je sada dvadesetprvi vek i komunikacija spomenika sa okruženjem i građanima možda treba da bude usaglašenija sa ovim, tekućim vremenom i rečena savremenim jezikom što je na nekim spomenicima već ranije učinjeno. Da bi bilo jasno o čemu je reč treba proći pored spomenika Moši Pijade ispred zgrade Politike, tu je upravo postignuto saglasije forme i sadržaja, teme, vremena, revolucionara i njegovog dela koje je obeleženo jezikom koji se sada ovde govori i razume.
Izabrana pozicija spomenika je jedna od retkih dobrih stvari u ovom gradskom poduhvatu. I dimenzija i oblik trga ispred železničke stanice sa saobraćajem izmeštenim na obod prostora daje gradu novu primerenu sliku urbane matrice. Ali oblikovanje arte fakta nije u skladu sa mestom, sa temom i sa namerom da se Stefanu Nemanji oda pošta i da se njegovo delo pamti. Kao da je izvajan negde, odavno i prenet u Beograd odnekuda, nađen u nekoj muzejskoj arhivi.
Gledajući sliku spomenika Stefanu Nemanji pada na pamet da se on može uporediti sa spomenikom Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu, takođe izabranom od kompetentnog žirija na javnom konkursu. Dva sasvim različira rečnika, jedan klasičan u iskazu kojim se htelo sve reći ali samo formom, može biti pitanja oko sadržaja koji nije dokučiv jer ga forma nadvladava i ućutkuje, a drugi, onaj koji treba da zabeleži u gradskoj matrici lik i delo Zorana Đinđića je savremen, nejasan u svojoj savremenosti, apstraktan sa porukom o prekinutom uzletu u budućnost koji se (uzlet) ipak nastavlja usmeren pravcem kamene ili metalne strele nagore ali spomenik ne kazuje o kome se i o čemu se tu zapravo radi, i ovde je forma pobedila i izašla u prvi plan, o sadržaju se ne može govoriti,nedokučiv je, i ovde kao i u predhodnom slučaju. Dakle, dva arte fakta, jedan ispričan klasičnim manirom a drugi savremenim, opet manirom, imaju zajedničku osobinu ili manu, sve jedno, u oba slučaja dominira forma dok će oko sadržaja očito biti problema bar za one radoznale koji bi ipak hteli da o njima nešto saznaju.
Može se reći da oba spomenika ne kazuju reči o ljudima kojima su posvećeni, ne kazuju o vremenu u kome su živeli, o njihovom delu, u oba kreativna pokušaja je skrivena, ili nedovoljno jasno rečena, poruka i nedotaknuto vreme u kome su oni delali. Bez obzira na istaknutu i naglašenu formu, nedostatkom jasno kazanog sadržaja u oba slučaja nedotaknuta je jedina uloga spomenika a to je da se obeleži vreme i zasnuje početak pamćenja na one čiji lik i delo treba da budu počastvovani i zapamćeni. I ne treba stati, potrebno je, neophodno da se oba spomenika izgrade ne samo radi beleženja istoriskog značaja dela koja su nosioci časti da im se spomenik diže zaslužili jer će to biti i jasna poruka i o kulturnom modelu sredine i ljudi i vremenu u kome su spomenici nastali. Za neke koji će posle,u budućnosti, doći to će biti i zapis o sadašnjem vremenu.