Važi priča je da je Beograd prljav grad i to veoma zaprljan. Na ulicama, trgovima, parkovima, u haustorima zgrada, posvuda je đubre, kese, pikavci, hartije raznih boja i formata, izmeti kućnih ljubimaca ali ima i starih građanima nepotrebnih stvari, nameštaj, crkli aparati i svašta još. Okolo grada, uz saobraćajnice divlje deponije veoma raznovrsnog otpada, građevinskog, poljoprivrednog i rečeno pojednostavljeno svega što više građanima i preduzetnicima nije potrebno te se toga ratosiljaju ostavljajući bilo gde pa to čini da prilazeći Bogradu biva jedan sasvim posebna ugođaj za ljubitelje neobičnosti.
Gradska služba zadužena za čistoću radi nekako svoj posao, čisti, odnosi bačeno ali ne postiže, građani su agilniji i prilježniji u poslu zatrpavanja grada otpadom te čistači nemaju šanse da ih pobede. Dobro, nisu oni savršeni, odlikuju se manama kao i svi drugi ovde ali se ne može reći da nisu u akciji, u Beogradu Nastavite sa čitanjem
Ovih dana u Beogradu traje BINA, Beogradska Internacionalna Nedelja Arhitekture. Program zbivanja od 10 do 29 maja ove godine je zaista veoma bogat događajima; izložbe, seminari, razgovori sa arhitektima iz Beograda, Lisabona, Amsterdama, posebno je naglašen omaž Arhitekti Ivi Antiću, govoriće se o komunikaciji sa građanima, savremenim načinima planiranja gradova i ulozi arhitekte u zastupanju javnog interesa. Ovakav događaj koji je opstao i traje svakako je značajan za grad, za arhitekturu i urbanizam, unapređuje urbanu i kulturnu komunikaciju grada i okruženja i zaslužuje svaku pohvalu i podršku. BINA svakako jeste bitna za promociju grada pa je podržana i od nadležnog ministarstva i gradske uprave i drugih sponzora koji su razumeli značaj onoga što BINA nudi gradu. 
Grad traje, troši svoje vreme, korača kroz dane i godine davno zacrtanim stazama, trpi i podnosi događaje koji mu nekada ne idu u prilog, sputavaju ga, zaustavljaju ali to koračanje se ne može prekinuti ma šta nasilnici ili oni bez razumevanja gradskog bića i koji misle da mogu sve promeniti ne gledajući započeto od nekih koje su zamenili na mestu gde se odlučuje. Ma šta oni, ti nerazumnici činili, pitanje je samo vremena kada će, posle prekida, nanovo grad da zakorakne i opet se nađe na prekinitom putu. Nalaženje tog puta zavisi pre svega od štovanja kontinuiteta u koračanju, povremeni prekidi ne bi smeli da poremete korake gradske po ranije popločanoj stazi. Odvajkada je tako, jedni smisle, počnu da crtaju ili čak da grade a onda dođu drugi na vlast i zaborave to, kažu da imaju novu sasvim prikladnu ideju, o onome od pre ili govore loše ili uopšte ne spominju i onda grad stoji ili se zaputi i kreće u neku slepu ulicu gde ni uobičajeno svetlo, ono stereotipno na kraju tunela, ne treperi. 
Kraj urbanizma prošlog veka i dolazak novog, nove forme, je završena stvar i ovde je to neminovno, iznuđeno i nametnuto. U urbanij formi na izmaku je bilo pravilo da se urbanizam prilagođava građanima a ovo novo kaže suprotno, građani se udešavaju na formu urbanističkog modela. Promena takvih je bilo tokom istorije, sve do ustanovljenja demokratije koja podrazumeva aktivno i presudno ušešće građana, staranje o njihovim posebnim i zajedničkim interesima u pravljenju okruženja u kome život provode pa su načinjeni i zakoni i sva druga pravila koji su takav model podržavali i štitili građane od samovolje kapitala, vlasti i drugih nasilnika koji su samo svoj interes gurali u prvi plan. I bila je to neprekidna borba za tu tekovinu a pritisak je bivao sve veći i promena je neminovno, uprkos uloženom naporu i možda dobroj nameri, sledila. Očekivalo se da će doći do unapređenja demokratskog svetonazora u urbanističkom delanja i povećanja uticaja građana na stvaranje svog urbanog okruženja, ali ne, kapital je imao bolje i jače argumente te je prevladao i prisvojio za sebe odlučujuću reč.