Kaže se da je batina iz raja izašla pa je to odvajkada bilo jedno od srpskih, lokalnih vaspitnih sredstava. Vremena se izmeniše pa je batinu zamenila u skladu sa demokratizacijom društva manipulacija. Cilj je kao i sa onim od pre da se disciplinuje narod i privede sreći i blagostanju koju zamisliše oni što vlast drže, dopadalo se to onim disciplinovanima ili ne ali da se svakako sprovede zamisao i ovaploti u praksi interes nadmoćnih jer su imaoci kapitala ili političari ili neke interesne grupe. Svi oni ne pokazuju u prvom iskoraku isključivo materijalni, finansiski interes, ostvaruju ga u nekim drugim sferama obezbeđujći prvo moć pa tek onda, ipak, u drugom koraku dođe i novac.
Primer su, da se podseti od pre neku godinu, platani na Bulevaru kralja Aleksandra, posečeni i zamenjeni stabljičicama sa atestom gde je latinsko ime odgovaralo izvornoj biljci, mada se to nije moglo uočiti gledanjem. Bilo je otpora i negodovanja stručne i laičke javnosti, građani su protestvovali zbog bitne promene ambijenta Bulevara a onda je prilježnim delanjem medija narod ubeđen da su stabljičice super i da Bulevar sada divno izgleda i da je stariji i lepši a ima i gde da se parkira. Dakle, građani podlegoše manipulaciji gradskih dužnosnika, možda i nisu promenili mišljenje ali pristajanje na novi lik Bulevara im je, nažalost, bilo jednostavnije rešenje.
Ima i primer koji se upravo događa, poduhvat na rečnom toku koji nazvaše „Beograd na vodi“ pa se to slavilo i po medijima promovisalo, sada se zahuktala i izgradnja a kad se pogleda tamo ono čudo udari po glavi, zaslepi slika te tvorevine. Javnost, stručna posebno, Akademija nauka, grupe aktivista pozitivnog usmerenja u brizi za svoj grad a i drugi građani u značajnom broju su iskazivali primedbe i protivljenje i nastavljaju da to čine. Ništa nije vredelo a i sada nije od vlasti uvršćeno u predmet gledanja, ugovor sa investitorom je iznad toga i svi interesi koji sa tim idu u paketu, sve je drugačije nego što je javnosti obećavao čak i tadanji predsednik vlade, od nagoveštenih tri milijarde evra tokom narednih trideset godina za sada kaplje neka kinta i spominju se neki krediti koje daje investitor lokalnim graditeljima, te se ne zna šta se tu zaista zbiva i ko će na kraju sve to da plati a ko da naplati. O slici grada, radikalnoj izmeni lika i siluete Beograda, o ugroženoj istorijskoj i kulturnoj urbanoj baštini, o saobraćaju sasvim nerešenom za tolike metre kvadratne, o metrou koji se iz centra grada gde je neophodan premešta tik uz novokomponovani galimatijas na obali Save ne bi li se tako investitoru povećala cena nekretnina, vlast ne odgovara a pitanja u vezi sa tim kao da se u vetar govorilo. Građani su pokušavali da iskoriste svoje zakonsko pravo da učestvuju u planiranju i odlučivanju o tako značajnom poduhvatu i sve što su dobili je epitet protivnika progresa. Da ne bi dalje gunđali i ugovor o tome svemu nije u celosti javno dostupan pa dužnosnici mogu da prezentiraju sve što im je zgodno u njihovoj proceduri manipulacije javnošću.
I nisu samo ta dva navedena slučaja, svako malo, pojavi se nova priča o tome šta su se vlasti setile da unaprede grad i tu bi značajnije angažovanje građana bilo od koristi gradu a osim toga je i obavezujuće. Tako odlazi u zaborav Glavna železnička stanica izmeštena iz centra u nedostupnu nedođiju Prokopa za razliku od svih evropskih metropola gde su stanice uglavnom u centralnoj gradskoj zoni, pa gondola od novobeogradske obale do Kalemegdana, onda jarbol sa srpskom zastavom na sto metara visine, rušenje mosta preko Save da bude tamo neki drugi a ovaj će da metnu tamo kod Ada Huje ili već negde i eto, neprekidno nove ideje o kojima se javnost ne pita, nasilno se uguravaju promene u grad a argument za one što ipak kažu šta o tome misle je da su zli i protivni napretku Beograda.
Vlastodršci obećavajući takve poduhvate manipulišu građanima koji imaju svoje probleme u vezi preživljavanja i ne prihvataju rado ulogu direktnog učesnika, radije to prepuštaju grupi neformalnih aktivista ili pojedinaca jer oni ostadoše jedini koji glas javnosti predstavljaju. Građani pritisnuti mediskom kampanjom ostaju skrajnuti u ulozi učesnika iz senke, podržavaju akciju protesta na daljinu i energija koja je potrebna, neophodna i presudna se ne pojavljuje na pravom mestu što otvara prostor za delovanje one druge strane. Štit protiv manipulacije postaje krt i lomljiv jer njegova snaga je upravo u broju i jedinstvu svo vreme prisutnih i aktivnih delatnika i participanata.
Učešće u građanskoj akciji podrazumeva između ostalog i identifikovanje pojedinca jer bez toga akcija je kusa i slabije energije. Građanin se mora pojaviti kao jedinka sa imenom i prezimenom kao na biralištu, glasanju i javno dati svoj doprinos. U lokalu srpskom to frustrira građanina, još nije iščilelo iskustvo iz prohujalih vremena da to nije sasvim bezbedno i da će biti ubeleženo u spise službe i koristiće se kad službi to bude potrebno.
Naime, kulturni obrazac nije još uvek dorastao evidentnoj potrebi za učešćem u odbrani građanskih prava u urbanoj matrici, urbana pismenost nije takođe narasla i dorasla potrebi da se public partipation uvede kao ravnopravan i realno uticajan činilac u stvaranju grada bez obzira što to zakonom jeste određeno..
Onda vlast to koristi i simulirajući, bolje reći marginalizujući učešće javnosti i koristi manipulaciju, superlativ do superlativa, kao provereno dobar način za postizanje svojih ciljeva ma šta o tome narod mislio. Suprotstavljanje manipulaciji podrazumeva pre svega da građani razumeju i shvate šta je namera gradskih upravljača ili urbanističara i šta njihovo činjenje donosi zajednici i posebno – kakve su posledice takvog činjenja, ekonomske, urbane, kulturne. Ako se to shvati i namera jasno uoči onda i angažovanje ima smisla jer građanski odgovor mora imati jasnu formu i svrhu. Bez toga učešće građana u građenju grada nije korisno jer se svodi samo na zakeranje ili još gore, samo i isključivo na zaštitu svojih ličnih interesa, placa na primer. Zajednica i javni interes u tom slučaju neće biti afirmisani niti zaštićeni.
Učešće građana u javnoj raspravo oko nekog plana je omeđeno vremenom, tamo u nekoj sobi u suterenu okači se plan, stoji tamo mesec dana i građani dolaze, čeka ih neko od službenika koji im daje elementarne informacije ukoliko uopšte i on sam razume nacrtano pa građani na osnovu toga pišu primedbe. Primedba je naravno u skladu sa razumevanjem plana fokusirana na uski prostor oko staništa onog ko primedbuje. Za to vreme po medijima o planu sve najbolje, uporno i neizbežno dokazivanje da će usvajanjem tih crteža okačenih u sobi na zidu biti edenski vrt, manipulacija širi svoja krila, zbunjuje i usmerava javno mnjenje ka svojoj vodenici.
Posle, građani koji imaju primedbe budu pozvani na sednicu gradske komisije za planiranje koja je organ vlasti i u koju su delegirani ljudi iz stranaka koji vrše vlast, pozivaju se građani da bi svoje primedbe bolje objasnili i onda gradska komisija o primedbama donosi neopozive odluke. Uglavnom, praksa kaže da se primedbe građana tretiraju kao opterećenje koje usporava napredak ideje dužnosnika a ne treba zaboraviti da je Komisija organ vlasti pa sve liči na onu izreku odvajkada o kadiji koji te tuži a onda ti sudi a bogami kako ovde stvari stoje i presudu izvršava.
Tako Beograd hrli ka novom liku i obliku, novom modelu urbanog bitisanja a građani, žitelji njegovi mogu samo da slede zacrtani put nadređenih ka raju iz koje je manipulacija izašla ne bi li građane u rajske vrtove, beogradske naravno, opet privela.