Ovih dana, meseci pa i godina se govori i ponegde, tamo gde još ima neki zaostali i pretekao tračak slobode govora, objavljuju tekstovi o rušenju privatne imovine u Hercegovačkoj ulici u Savamali, pa o vikendicama od po dva sprata na obali Save i još oko onog bespravno sagrađenog kafića od hiljadu kvadrata na vrhu Kopaonika. Sve to protivno zakonu i urbanističkim planovima pa je naloženo da se sve to u skladu sa zakonom kazni ali se to ne događa i svedoči o izrugivanju građana od strane države a koji od nje potražuju samo da štiti pravila koja je sama uspostavila. Naravno, država to ne čini koristeći birokratske zavrzlame da izbegne rušenje po naredbi koju su napisale i izdale njene institucije a sve da bi zaštitile interes nekih koji su joj bliski po lukrativnoj osetljivosti. Pored ministarstava i opštine i policije od kojih se čuje po koja nejasna reč o svemu tome iskazao se i predsednik države začuđen zašto se baš oko te divlje gradnje na Kopaoniku diže tolika galama kad ovde u Srbiji ima nekih milion i još više takvih objekata, ali dobro, pokazaće on da se i to može urediti i da će sve biti po zakonu ali ne reče kada i kako.
I onda, građani sledeći događanja u vezi navedenih činjenja imaju priliku da počinju razumevati gde su i kako će im biti ubuduće u sistemu koji se raslojio u dve kategorije: jedna je tamo gde su oni, građani kojima je preostalo samo da se nadaju da će država odgovoriti svojim obavezama i druga, ona gde su vlastodršci i njima privrženi i zavisni sledbenici. Mogu zaključiti građani da im se ne piše dobro jer kategorija u koju ih država postavi ne nudi mogućnost govora, kritike, zastupanja javnog interesa, zaštite prirodnih resursa, ali i njihovih građanskih prava i nudi im se samo da ćutke slede delanje vlastodržaca i da budu spremni na ono: kako im se kaže i tačka. Ali zato ona druga kategorija usmerena na profit, na novac i slobodu delovanja i građenja profita radi, građenja koje čega i bilo gde uprkos svim pravilima i zakonima, ta kategorija ima sva prava u zaštiti ličnog, privatnog interesa, dok se onaj opšti iliti javni interes potiskuje, posebno ako bi mogao da ugrozi, pa da, onaj njihov, privatni.
Institucije su zamrznute i ne rade svoj posao ili ako ga nekako urade dođe do insceniranog nesporazuma među njima pa sve stane i ništa se ne dogodi i tako će biti i dalje jer svaki pokušaj odmrzavanja se zaustavlja otkazom radnog mesta, davanjem epiteta o izdajništvu, pripadanju stranim agenturama i napomenom o zaveri protiv sadanjih vlastodržaca koji se do izdisanja bore za dobro naroda. A kada institucije ne deluju i ne rade svoj posao, država prestaje da realno postoji, odnosno na papiru jeste tu, angažovana i puna elana da usreći narod na nivou opštih mesta, izlizanim rečenicama bezbroj puta izrečenih ali nikada u praksi života ostvarenih.
Dakle, ako institucije ne rade i ako su tu samo kao obavezna ikebana u sistemu da bi se moglo reći da ipak postoji nekakva organizovana država, građani nemaju mogućnost da iskažu svoju reč jer put ka državi kojoj bi nešto rekli i dojavili šta o nekim stvarima misle je upravo preko institucija i samo tim putem to građani mogu učiniti. Institucije su veza građana i države a kad se one utišaju, zaustave ili stave u stanje hibernacije, što je ovde slučaj, građani su kao na pustom ostrvu i mogu samo da gledaju ka susednoj obali gde vlastodršci rade i grade ili ruše, već kako im je zgodno i profitabilno. Veza je u prekidu, neko je odozgo pritisnuo sigurnosni ventil i isključio pogon, nema struje za tu svrhu pa se u tome otišlo i korak dalje, perfidno i lukavo, da bi se građanima pokazalo kako te institucije ipak rade svoj posao one donose neka rešenja, naređenja i slične papire ali nikome ne pada na pamet da to u praksi i ostvari.
Dobro, zna se da je u Hercegovačkoj rušeno da bi se interesu inostranog investitora Beograda na vodi udovoljilo ali i intersima njegovih partnera u lokalu, ovde u Beogradu, pa onda zna se da je bivši predsednik države sa sinovima izgradio one dve vikendice a uz njih ima još nekoliko desetina povlašćenih graditelja na forlandu savskom pa je ugrožena bezbednost Novog Beograda i otvoren put mogućim poplavama, ali za sada se ne zna ko stoji iza kafića od 1000 m2 na Koaponiku, ima neka osoba iz Smedereva kao graditelj i to je sve. Verovatno će se saznati jednog dana ko je tu pravi prekršitelj zakona ali nije bitno ovog trenutka, kao i što nije bitno i za prva dva navedena sučaja. Bitno je za građane da država ne deluje, ne ruši bespravne objekte, ne kažnjava bespravno rušenje privatne imovine, nema je gde treba da bude i kad je neophodna da iskaže stav, pošalje poruku građanima da mogu biti mirni i bezbedni jer se država o njima brine i štiti njih i primenjuje zakon svim silama svojim.
Dok se tako što ne dogodi, dok država opet ne bude u punoj funkciji građani će moći, ili morati, da uživaju u novostvorenim kvazi urbanim pejsažima po Beogradu, Kopaoniku ili već gde, bilo gde bude iznikla neka nova nepodopštine. Ako građani budu primećeni da ne uživaju u ponuđenim vizurama i ne dive se dovoljno tim tvorevinama biće im upisani negativni poeni. Ipak država je brižna pa će graditi i raditi na sličan način i dalje pružiti priliku građanima da konačno uoče novokomponovanu estetiku i dobiti priliku da im se negativni poeni storniraju i da dobiju one prave i tako se kvaliikuju za buduće urbano bitisanje.
O onim građanima koji se i dalje ne budu slagali sa novim manirom građenja ili rušenja država neće voditi računa niti ih uočavati kao sagovornike jer još uvek ima dovoljno onih koji to što se čini ne primećuju ili im se ta dela stvarno dopadaju. Ustvari, kada se sve to bolje sagleda ispada da je država veoma posvećena građanima, njihovim potrebama i poimanju okruženja i urbane estetike, naravno, u stilu rijaliti manira koji je ovde na putu da prevlada sve drugo, ono klasično i prevaziđeno, pa brižna država samo pokušava da prostor za obitavanje građana prilagodi novom trendu privede ih obećanom boljitku koji ne može da bude osim u pink ambijentu.