Kontakt plan kontra oduzimanju grada od građana

Vlast sada, ali i odvajkada marginalizuje participaciju građana i komunikaciju sa njima pri izradi urbanističkih planova. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a što sve mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve promene koje behu od završetka onog rata zvanog Drugi svetski. Za vreme komunizma gde ne beše privatne svojine i bi sve narodno i zajedničko, kada je reč o urbanističkim planovima reč je vodil tadanja vlast a preko mesnih zajednica, naravno kontrolisanih od ljudi iz režima, behu u tim zajednicama stari borci i aparatčici uglavnom, poslušni i prilježni i puni uverenja da to rade za dobro naroda koji nije sasvim dobro razumeo prednosti komunističke ponude.

Posle promena u nastupajućoj demokratiji gde je glas građana po teoriji ali i zakonu trebalo da bude bitan i uvažavan, plan se pokazuje u jednom beogradskom podrumu i tamo građani dolaze, neko im objašnjava nejasne crteže i oni onda pišu primedbe koje razmatra komisija nadležna za njihova (građanska) zvocanja, dozvoljeno je da građani mogu prisustvovati i reći naglas svoju reč ali odluku ipak donosi stručna komisija i to je isto kao u doba druga Tita, nisu više stari borci, opet neki aparatčici iz stranaka pa su građani u ofsajdu sa žutim kartonom koji dobiju jer komisija misli da su nestručni i da su njihove primedbe veoma lične i ugrožavaju javni interes. Kulminacija tog delanja i ovoj savremenosti je Beograd na vodi, jarbol na Ušću i tako još nekoliko izuma i poduhvata koji sa potrebama građana nemaju baš neke veze ali se narodu prezentuju kao bitne radnje za njihov prosperitet i neki bolji život.

Svojevremeno, ima tome dvadesetak godina jedna grupa mladih i novotarija željih arhitekata, imao sam čast da budem deo tog tima, je lansirala Kontakt plan, urbanizam je u pitanju naravno. Ideja je bila da se odmah u početku izrade plana napravi skica plana i okvirni koncept i da se u formi Kontakt plana pokaže građanima koji u tom prostoru žive i da oni kažu šta o tome misle, da ispričaju planerima šta im je potrebno i šta im smeta. Posle, urbanisti treba, uvažavajući to što su čuli, naprave urbanistički plan pa opet diskusija sa građanima i tako dok se na nekom kompromisu sretnu ne bi li plan dobio dozvolu da bude i zvanični dokument. Bitna razlika od stereotipnog načina angažovanja građana po birokratskoj proceduri koji i danas važi, tek da se građanima pokaže nacrtano i kako je njihove potrebe uzete iz globalne gradske statistike razumeo onaj koji plan izrađuje, dakle, potrebe iz statistike a ne po gledanju i saznanju šta se događa na konkretnom mestu koje plan treba da uredi. Takav način planiranja gde se građani, žitelji prostora koji se planira, marginalizuju i ne sluša se njihova reč ili još gore ne uvažava se dovela je do toga da su se građani, prepušteni sami sebi i realno sključeni iz procesa pravljenja grada opredelili na bavljenje samo svojim placem i svojim imovinom a javni interers im nije više u vizuri. Grad su prepustili dužnosnicima i njihovim saučesnicima, građani su postali podstanari u svom sopstvenom urbanom prostoru bez mogućnosti da ga uređuju po svojim nazorima.

Bila je tada ideja da putem Kontakt plana bude data mogućnost građanima da iskažu svoje potrebe i ideje o prostoru u kome žive i svojim rečima učine urbanistički plan održivim a gradskim urbanističarima uputstvo kako da učine plan koji bi bio blizak odgovru na pitanja građana. U toj priči je bilo važno da se uskladi javni, društveni i lični interes građana i grad bude građen u saglasiju svih koji u njemu žive na nekoj ravnopravnoj osnovi. Kontakt plan je trebalo da bude instrument koji ohrabruje lokalnu zajednicu da deluje i iskazuje svoj interes ali poštuje i uvažava isto to i iz okruženja, celog grada. Takođe, bila je namera da se kazivanja građana prilikom diskusije o Kontakt planu beleže i imala bi neku formu oficijelnog akta, to bi bilo obavezujuće za struktu i institucije. Za razliku od ovog današnjeg pristupa gde se plan pokazuje kada je gotov i završen i tek tada građani mogu da reaguju ali pomalo zakasnelo jer su već urađene stvari i teško ih je menjati.

Kontakt plan u praksi nije prihvaćen mada se očekivalo da će u nastupajućoj demokratskoj atmosferi biti od koristi dužnosnicima, ne, upravo su oni skrajnuli taj pokušaj realnog i stvarnog uključivanja građana u planerski postupak. Opet kao što beše i pre, svih tih decenija, jer bi takav način planiranja mogao da poremeti lukrativne interese vladajućih i njihovih saboraca, onih što drže i kontrolišu kapital i njegovu raspodelu. Taj trend jača nažalost i u ovom trenutku, u ovoj nametnutoj savremenosti jača, biva sve vidljiviji i postaje način urbanog bitisanja. Grad je otet građanima a njihovo ćutanje na takvu situaciju, nedostatak otpora osim pojedinaca ili grupa koje su zadržale i pored svih pritisaka društvenu odgovornost, otvara put vlasti da svoj interes ostvaruje.