Pitanje je postavljeno veoma davno, oduvek je to bilo u fokusu a posebno je postalo važno pre vek ili dva kada je ono što bi se nazvalo začetkom građanske klase osvojilo pravo da glasno kaže šta misli i to sa svoje parcele kao njen vlasnik. Takođe, kapital je postao dostupan svima koji su bili sposobni da se njime bave i stiču ga, kao manjina, osvajajući sve više prostora kao vlasnici pre svega. I onda je pitanje postalo bitno i tražilo je odgovor: ko je stvarni vlasnik grada a u nastalom, ovom vremenu biva od najvećeg značaja i obeležava epohu u kojoj grad i svet opstaju. Prema knjigama u katastru jasno je naznačeno ko je vlasnik čega u gradu, zgrada, zemljišta, puteva, žica za struju i onih cevi što vodom opslužuju ili onim drugim što prljavštinu odnose i sa tog aspekta sve je jasno, dobro, skoro sasvim jasno jer uvek ima nekih začkoljica oko imovine. Naime, katastar kaže ko je vlasnik kuća, placeva i svega što jeste proglašeno privatnom imovinom pojedinih građana ili nekih firmi pa je nastao i pojam privatnog interesa. A ulice i trotoari, pa i drvoredi, trgovi, parkovi, šume, infrastruktura, javne zgrade, obale reka, ostrva ako ih ima, to je katastar označio zajedničkim, javnim vlasništvom svih građana i nastao je pojam javnog interesa. Rečeno je takođe u tim spiskovima ko je u ime građana, vlasnika, nadležan da se o tome svemu, o javnom interesu, brine. Ali ako se gleda na ukupnost gradskog fonda, sve te imovine, koja je grad i ako se grad vidi kao jedinstveni entitet onda su građani neopozivi i autentični vlasnici grada, grad je vlasništvo svih građana, posebno onog dela grada iz sfere javnog interesa. I još, u knjigama, onim katastarskim i ponegde u zakonu rečeno je da se građanima određuju prava i obaveze prema javnom interesu, obaveze da pune gradsku kasu da bi se odatle grad održavao i razvijao. Moglo bi se reći da se time posebno naglašava da su građani u suštini vlasnici. Grada. .
Svoje vlasništvo putem biranja (izbora) vlasti i onih koji tu vlast obnašaju oni, građani, ustupaju svoje vlasništvo izabranima samo na upravu ali i uz obavezu da o svojim delanjem po gradu građane obaveštravaju, pitaju i saglasnost za nameravane akcije traže. Dakle, građani nisu izabiranjem vlastonosaca njima u vlasništvo grad dali, ustupili su im samo na brigu i staranje, dok izabranima traje mandat, i za to ih plaćaju kao što čine i za svaku drugu uslugu. Naglašeno je da se ta usluga mora usredsrediti na javni ali i privatni interes radi usklađivanja te dve opcije jer saglasije javnog i privatnog u urbanoj strukturi upravo grad čini prostorom za bitisanje svih građana koji u njemu životno vreme provode. A vlasnici su vodoizvorišta, šuma, obala reka, ulica, bar tako piše u onim papirima.
Ako su potrebne izmene kad dođe vreme za neke novine jer su potrebe građana i grada izmenjene i uznapredovale, posebno nadošle one iz javne sfere, građani i vlast o tome razgovaraju, u zakonu pite da treba da se i dogovaraju šta je preče. Predlog može dati bilo ko, pojedinac, grupa građana, firma, vlasti što gradom privremeno upravlja u ime građana, pa ako postoji potreba i interesovanje a ima i mogućnosti da se neka javna, zajednička svojima, teren neki, preinači i bude novo građevinsko polje za zidanje, na primer, kako bi tu neko gradio nešto komercijalno onda građani treba da se sa tim saglase, vlasnici treba da budu pitani i da to odobre. Posle ide i drugi deo kada se radi o ceni prodajnoj, opet vlasnici, građani, treba da kažu dali im cena po kojoj će neko to kupiti odgovara ili još bolje obavezna mora biti licitacija pa ko više ponudi biva izabran i sa građanima pravi ugovor a građani odlučuju na šta će se taj novac od prodaje njihovog zenljišta potrošiti.
Pa sad, ako su građani vlasnici javnog dobra, tla gradskog, građevinskog ili nekog sličnog, reka, obala, šuma i svega što je u ataru gradskom popisanog u katastarskim beleškama kako onda može gradska vlast a ni ona iz republike ne zaostaje samovoljno i ne pitajući građane da poklone tlo nekom privatnom investitoru da bi on tamo gradio a građani bivaju oštećeni, prikraćeni za 100 hektara gde će biti Beograd na vodi ili još 650 hektara zemljište uz vodoizorište na Makišu koje će možda zbog toga presušiti, mogu se pomenuti i hektari šume u Košutnjaku koje bi da poseku opet nove gradnje radi, pa uz taj poklon vlast, opet bez postavljenog pitanja vlasniku, građanima, troši javni novac iz gradskog budžeta koji građani pune izvršavajući svoje obaveze, plaća vlast infrastrukturu i saobraćajnicve da bi primalac poklona, privatni investitor na poklonjenom tlu gradio i profit sebi stvarao a ni vlastonosci ne ostaju u toj raboti kratkih rukava.
I onda, posle opisanih događanja oko BGDa na vodi i Makiša, opet da se ne zaboravi Košutnjak, sledi povratak na pitanje: ko je vlasnik grada … građani ili vlastonosci? Odgovor nije dalek niti nejasan. U knjigama piše a tako i zakom kaže da su građani stvarni vlasnici grada i posebno kada je u pitanju javni interes te bez njihovog učešća i saglasnosti nije dozvoljeno urbanu strukturu menjati a ni u katastru slova menjati. Vlastonosci na privremeno izabrani i od građana najmljeni da vrše usluge održavanja grada, uzeli su (oteli) sebi pravo da bivaju u Beogradu realni vlasnici tako što samovoljno prisvajaju i arče grad, za svoje ili već čije interese, čine tu profitabilnu rabotu sa autentičnim vlasništvom građana ne pitajući ih.
Trpljenje građana ali i grada je na izmaku, prostor iz sfere javnog inetersa je sve manji, pretače ga vlast u privatni, Građani izopšteni iz gradskih zbivanja, uskraćeni im je učešće u gazdovanju gradom i grad za njih biva tajna, postaju podstanari u svom gradu, kao svi oni koji iznajmljuju pravo da negde budu plaćaju kiriju gradodavcu ali počinju ra razumeju situaciju u kojoj su se protiv svoje volje našli i počinju, sve burnije da traže da im se grad vrati. Odlaze na onaj šalter gde se zakon štiti i krađa prijavljuje i pitaju kako da zaštite svoja prava. Za sada odgovora nema, šalter je zatvoren i građani ostaju na ulici. Onda shvate da je to sada jedino mesto za iskazivanje svog prava, i kako nema drugog prihvataju da tu budu, istrajavaju na tom mestu gde mogu da kažu svoj stav, podsete vlastonosce na ona slova iz katastra i zakona i zaštite svoj grad. Oni što vlast obnašaju gledaju ih sa prozora svoje kancelarije, uznemireni onim što vide i čuju, množe neosrvariva i prevarna obećanja građanima na ulici ne bi li ih na saglasnost privoleli ali i ubrzavaju arčenje gradskog tla jer vreme ističe a iseljenje nije tako daleko. Selidba u ovom slučaju podrazumeva da sve stvari gradu i građanima otete ostanu u ta kancelarijska četiri zida da bi oni što dođu, vlasnici grada, to po zakonu i urbanim pravilima nanovo rasporedili tamo gde one pripadaju i gde im je u Beogradu mesto. Jedino na svetu …