Beograd će biti lepši i stariji …

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da narod udahne vazduh a ona opstane ali zajednička je bila i imovina koju je država uzaptila i preuzela brigu na svoja pleća ne bi li oslobodila radničku klasu i poštenu inteligenciju opterećenja posedovanja. Posle koju deceniju i nije bilo baš tako, promenilo se stanje i pogledi na društveno uređenja ali i na poziciju ljudi, dobro, naroda. Otuđilo se sve pomalo i nije bilo sasvim jasno baš kako to biva oko te svojine i ko se o čemu stara, na primer: plac je društveni i državni kao zajednička svojima naroda a kuća na placu je privatna i vlasnik njom upravlja. Tako i sa fabrikama, fabrika je društvena svojina a radnici i ostali zaposleni samoupravljaju, odlučuju, jer je to formalno njihovo ali prednosti svojine i ne osećaju i ne koriste baš. I onda se otišlo i dalje u napredovanju ka blagostanju viđenom na zapadnoj strani i sve do sada a koje nas zateče posle komunizma, socijalizma i kvazi demokratije kapitalističke provicijencije. Dakle, behu razna vremena a dva su za pamćenje, jedno, ono prvo beše i ode u istoriju obeleženo i zapamćeno kod nekih po dobru a neki i nisu baš bili nežni kada su o tome govorili a drugo vreme se događa sada, kapitalizam u početnoj fazi bez onih pravila koja uobičajeno važe za tu formu i koja će biti svakako u kasnijoj fazi do koje još nije dosegnuto. Dalje

Ulica Rajićeva na Salonu arhitekture 2018 u Beogradu

Vest je od prošlog meseca: Nagradu za arhitekturu na Salonu arhitekture ove godine dobio je objekat hotela i tržnog centra nazvan po ulici Rajićevoj koja tu beše a sada je izbrisana i stavljena u urbanu arhivu. Metalno zdanje je izgrađeno u bloku između ulica Knez Mihailove, Pariske, Uzun Mirkove i Kralja Petra obeležavajući svaku od njih svojim prisustvom. Autori su arhitekti akademik Milan Lojanica i profesor Vladimir Lojanica. U žiriju koji je salonsku nagradu dodelio su Ružica Bogdanović i Snežana Ristić, druge članove poimenice ne znam. Dalje

Divlja gradnja jeste grad …

Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno. Dalje

Urbanistički zavod grada Beograda posle 70 godina … na vodi

Ovih dana ističe sedamdeset godina kako Urbanistički zavod grada Beograda postoji i traje, zove se to jubilarni trenutak kada se uobičajeno gleda na dosadašnji učinak i podseća, sebe i one okolo, na uspešne trenutke i učinjena dela. Urbanistički zavod je osnovan na inicijativu Nikole Dobrovića, posle su ga vodili respektabilni stručnjaci onog vremena, Miloš Somborski, Milutin Glavički, Aleksandar Đorđević, delali su tamo na stvaranju urbane slike Beograda arhitekte Brana Jovin, Stojan Maksimović i mnogi drugi značajni tvorci grada, smišljali su urbanu podlogu na kojoj je grad rastao i težio da bude metropola. Nacrtan je za sve te decenije Generalni plan iz 1972 godine, plan Novog Beograda, naselja Julinog brda, Konjarnik, Braće Jerković ili bolje rečeno svih naselja, auto puta sa Gazelom, pešačke zone u centru grada i sve što je izgrađeno u Beogradu proteklih sedamdeset godina. Vreme je teklo, u Urbanističkom zavodu su stvarani planovi koji su mogli da budu uz rame sa svetskim trendovima ako ne u pojedinim slučajevima i ispred njih. Dalje