Vlast gradska je novcem građana napravila novu ulicu, tamo od Kolarčeve do Vasine oko Trga Republike, ulicu popločanu rapavim kockama pa one budu slomljene kad prođe autobus, biciklisti i skuteraši teško prolaze a pešaci i mame sa kolicima nikako.

Onda onaj Vesić izjavljuje da će to o trošku izvođača radova da bude nekako drugačije uređeno, mada je trošak koji će imati izvođač radova oko te besmislene, naknadne popravke kolovoza ipak naplaćen višestruko iz gradskog budžeta jer je cena radova prekomerna i neopravdano visoka, dakle, opet građani to plaćaju. Popravka ili prepravka tek urađenog kolovoza sledi ali opet se ne zna kao i u prvom pokušaju kako i šta je novo rešenje, ali posle narednih četrdeset dana biće napredno i upotrebljivo za sve korisnike kolovoza i pešačkih prelaza. Zvuči besmisleno i bezobrazno ta Vesićeva izjava ali bez obzira na štetu nanetu Beogradu i građanima to je izgleda novi način na koji će građani morati da se naviknu jer amaterizam i bahatost gradske vlasti je nedodirljiv. Dalje →

DRUŠTVO ARHITEKATA BEOGRADA / Uparvnom i Nadzornom odboru

Poštovani,

U toku je BINA i nesumnjivo je za svaku pohvalu napor koji je učinjen da bi se ova značajna manifestacija o Arhitekturi i Urbanizmu održala u Beogradu. Posebnu pažnju privlači izložba posvećena Prof. arhitekti Aleksandru Stjepanoviću koji je svojim delom obeležio celu jednu epohu u razvoju Beograda. Značajno je takođe i učešće kolega iz inostranstva, pre svega da bismo sagledali procese koji se odvijaju u našoj profesiji, u okruženju. Nadam se da će i u budućnosti BINA uspevati da opstane i nastavi da prikazuje dostignuća arhitektonska i gradograditeljska u Srbiji i da pomaže održavanje i unapređivanje komunikacije sa svetom.

Međutim, dok se prezentiraju izložbe SHARE BEOGRAD i ostale aktivnosti koje nudi BINA, u Beogradu se događa Beograd na vodi; ugrožava se zaštićeno nacionalno dobro, Kalemegdan, zbog izgradnje žičare preko reke; pešačka zona u centru grada se širi nekontrolisano; saobraćajni koncept se bitno menja premeštanjem metroa iz gradskog centra; železnička stanica se izmešta sa mesta gde treba da bude u Prokop; javni prevoz u Vasinoj ulici se ukida; Trg Republike, izgleda, neće ličiti na nagrađeno konkursno rešenje. Sve ovo i još puno toga drugog se dešava bez javno i jasno predočenog gradskog plana i bilo kakvih konsultacija sa javnošću, strukom i posebno onim njenim delom koji DAB zastupa. U razgovorima i posećujući društvene mreže, saznajem da značajan broj kolega, arhitekata članova DABa nisu saglasni sa takvim radikalnim promenama u Beogradu.

Očekivao sam da će i naše strukovno udruženje, DAB, doći do bar sličnih zaključaka, pa onda reagovati i organizovati razgovore u vezi sa navedenim obesno samovoljnim, pa i protivzakonitim akcijama onih koje kvalifikujemo kao gradsku vlast, ali je to izostalo.

Oduvek je pritisak na delovanje Arhitekata, blizak iznudi, bio prisutan, ali udruženi u Društvu arhitekata su nalazili put da se tome odupru i odbrane etiku i dignitet profesije. Sada je to, ćutanjem DABa na zlostavljanje Beograda, bitno promenjeno i smatram da je ovakav stav nedopustiv. Prenebregavanje stvarnosti koja se događa u Beogradu i izbegavanje suočavanja sa njom vodi realnoj opasnosti da u budućnosti nećemo moći da razrešimo zaista velike probleme koji zbog ovakvih aktivnosti prete gradu. Zanemarivanje mišljenja sopstvenih članova, arhitekata i neodazivanje na, ako ništa drugo, građansku obavezu da se o događanjima u Beogradu u okviru DABa debatuje vodi pristajanju da se struka marginalizuje i obezvredi do nepotrebnosti.

Ćutanje nije ono što arhitekti, ali i građani od svog stručnog udruženja očekuju i ja to ćutanje shvatam kao opasan i štetan preokret u svetonazoru i delanju DABa, što mi govori da se ovde radi o sasvim drugačijem ustrojstvu Društva čiji sam član preko pedeset godina. Budući da nisam saglasan sa takvim viđenjem stvarnosti i načinom delovanja, tu novonastalu situaciju ne vidim kao motiv niti razlog da takvom radikalno promenjenom Društvu arhitekata pripadam.

Zato tražim da moje ime bude izbrisano sa spiska članova Društva arhitekata Beograda i da se moj zahtev shvati kao neopoziv.

Đorđe Bobić, arhitekta                                                                                    12 maj 2019

ARHIPELAG je objavio knjigu ARHITEKTURA U IZNUDI i evo šta o knjizi piše urednik edicije Gojko Božović …

Druge umetnosti javnost može da u većoj ili manjoj meri ignoriše, ili pak da predano živi sa njima. Javnost, međutim, ne može da previdi arhitekturu. U tome je i njen značaj i njena kob, kako u kojoj prilici, kako u kojim vremenima. Od te pretpostavke polazi Đorđe Bobić, arhitekta i svedok arhitekture, u svojoj esejističkoj knjizi Arhitektura u iznudi. Arhitektura nas se duboko tiče, ona izražava i naše potrebe i naše javne i skrivene želje, ona je uvek tu, pored nas. I baš zbog toga ona jeste i lice i drama vremena u kome nastaje, potreba savremenika da prevaziđu zadati krug izražajnih sredstava, tehničkih mogućnosti, dostupnih sadržaja, praktičnih mogućnosti, dozvoljenih sloboda. Arhitektura u iznudi je promišljena i istinski aktuelna knjiga u kojoj pisac u nizu upečatljivih eseja razmatra sudbinu arhitekture kao umetnosti i kao praktičnog umeća u susretu sa okolnostima svog vremena od prvog ljudskog dana do Beograda među fontanama i Beograda na vodi.
Đorđe Bobić, čovek Arhitekture i čovek Grada, pokazao je u ovoj knjizi sumu svog profesionalnog iskustva i svoje profesionalne samosvesti. Učinio je to predstavljajući arhitekturu kroz vreme, još od časa kada se istorija nejasno deli od mita ili je i sama još mit, pa potom, kroz vremena i poretke, graditelje i rušitelje, škole i poetike, do savremenog doba u kome se mnogo šta promenilo, ali je sudbina arhitekture ostala ista. Arhitektura je čeoni sudar sa činjenicama svog vremena, i to konkretnog trenutka nastanka nekog dela koji docnije, upravo preko tog arhitektonskog ostvarenja, učestvuje u budućem vremenu. Otuda Bobić arhitekturu, više nego ijednu drugu umetnost, vidi u najneposrednijem dijalogu sa vlastitim vremenom. To vreme arhitekturi ispostavlja zahteve i običaje, ograničenja i predrasude, političke i društvene okolnosti, ideološke projekcije i umetničke standarde, prostorne datosti i tehničke i ekonomske uslovljenosti. Arhitektura na taj način postoji u iznudi, živi i nastaje s njom, uspevajući samo u najboljim i najsrećnijim trenucima da prevaziđe nametnuta ograničenja.
Da bi napisao ovako poštenu i nepotkupljivu knjigu, kritički intoniranu i prema svom vremenu i prema svojoj profesiji, čovek mora da bude ostvaren u svom poslu, posvećen njegovim izazovima, odgovoran prema savremenicima i ništa manje prema onima koji će u nekom nedefinisanom sutra ispuniti prostore i zgrade koje oblikuje današnja ili jučerašnja arhitektura. Otuda ova knjiga.

Gojko Božović