Divlja gradnja, a onda kada se razmnoži nastaje i divlji grad, biva u okviru koji se može kazivati kao narodna sirotinjska arhitektura. Odlikuje je jednostavnost. Prostih, svedenih na neophodno, skromnih i bez ukrasa formi, likovnosti sličnoj Misu ili Korbiju ili posle i nekim minimalistima. Nasuprot kraljevskim palatama nakićenih i punih ukrasa ili ovih čuda koje prezentuju Gospođa Hadid i ostali sa liste mega zvezda arhitekture.
Ali nije to od juče, tako je kroz celu istoriju, od Praoca i njegove pećine ili nastrešnice do danas, uporno je taj način autentične gradnje bio paralelan svim stilovima koji su nastajali, menjali se i nestajali. Divlja gradnja je opstajala, trajala i podsećala da je arhitektura pre svega odgovor na realne potrebe ljudi na koje se odgovara u skladu sa mogućnostima, kulturnim, ekonmoskim i još po nekim. Dalje →

A kako će tek građanima da zablista, kažu veledužnosnici, neopisana lepota data Beogradu … kad im skinu povez sa očiju …

Hodajući gradom, Praotac je primetio da mnogi ulični hodači povremeno prekidaju koračanje i zaustavljau se na mestima gde im posebno obučene osobe donose posluženje te je odlučio da i on proba tu ponudu.
Dakle, sedeći neprimetan, kako to uvek radi bilo gde, a sada u kafeu Praotac je posmatrajući gradske scene iz ovog ugla ugledao na ruci mladića za susednim stolom bogato iscrtani tattoo, grafika crteža nije bila sasvim jasna, delovalo je nekako zamazano ali je ipak nazirao tri spirale u raznim bojama, polazile su od šake a pri laktu kome su spirale težile mogao se naslutiti oblik sličan tornju sa svetionikom na vrhu. Motiv mladog čoveka za trpljenje i nošenje crteža takvog sadržaja na sopstvenom telu mu nije bio jasan, nije mogao iz njega da pročita i dokuči poruku koja je crtežom odaslana. Dalje →