Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak i preko velikih brda i voda. Sa svih strana dopiru koloseci, svi dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih tada ne postoji prepreka i obogaćuju primaoca. Zato su železničke stanice u gradovima važne, oko njih se dešavaju mnoga zbivanja, gradska vreva je bogatija, brža i bučnija nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.
U Beogradu ima nekoliko železničkih stanica, najpoznatija je stara, Glavna, izgrađena 1885 godine u dnu Nemanjine ulice sa trgom ispred što dolikuje i pripada takvoj stanici, zatim Dunav stanica, pa kraljevska u Topčideru. Posle je napravljena ali ne do kraja izgrađena ona na Novom Beogradu i onda sledi Prokop, započeta pre pola veka kod Hajd parka, sa druge strane autoputa i uz mostarsku petlju i o njoj se sada najviše govori kao budućoj glavnoj, mada ona nije gotova i deluje više kao gradilište u pokušaju a ne mesto gde Beograd treba da komunicira sa samim sobom, onima okolo i svetom i da sa svima izmenjuje ideje i poruke. Dalje
Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da narod udahne vazduh a ona opstane ali zajednička je bila i imovina koju je država uzaptila i preuzela brigu na svoja pleća ne bi li oslobodila radničku klasu i poštenu inteligenciju opterećenja posedovanja. Posle koju deceniju i nije bilo baš tako, promenilo se stanje i pogledi na društveno uređenja ali i na poziciju ljudi, dobro, naroda. Otuđilo se sve pomalo i nije bilo sasvim jasno baš kako to biva oko te svojine i ko se o čemu stara, na primer: plac je društveni i državni kao zajednička svojima naroda a kuća na placu je privatna i vlasnik njom upravlja. Tako i sa fabrikama, fabrika je društvena svojina a radnici i ostali zaposleni samoupravljaju, odlučuju, jer je to formalno njihovo ali prednosti svojine i ne osećaju i ne koriste baš. I onda se otišlo i dalje u napredovanju ka blagostanju viđenom na zapadnoj strani i sve do sada a koje nas zateče posle komunizma, socijalizma i kvazi demokratije kapitalističke provicijencije. Dakle, behu razna vremena a dva su za pamćenje, jedno, ono prvo beše i ode u istoriju obeleženo i zapamćeno kod nekih po dobru a neki i nisu baš bili nežni kada su o tome govorili a drugo vreme se događa sada, kapitalizam u početnoj fazi bez onih pravila koja uobičajeno važe za tu formu i koja će biti svakako u kasnijoj fazi do koje još nije dosegnuto. 
Vest je od prošlog meseca: Nagradu za arhitekturu na Salonu arhitekture ove godine dobio je objekat hotela i tržnog centra nazvan po ulici Rajićevoj koja tu beše a sada je izbrisana i stavljena u urbanu arhivu. Metalno zdanje je izgrađeno u bloku između ulica Knez Mihailove, Pariske, Uzun Mirkove i Kralja Petra obeležavajući svaku od njih svojim prisustvom. Autori su arhitekti akademik Milan Lojanica i profesor Vladimir Lojanica. U žiriju koji je salonsku nagradu dodelio su Ružica Bogdanović i Snežana Ristić, druge članove poimenice ne znam. 
Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.