Kako je Arhitekta Bogdan Bogdanović govorio arhitekturu

Danas je osam godina od kada je otišao u neki bolji svet Arhitekta Bogdan Bogdanović i ponavljam tekst koji sam tada napisao o tome kako je on govorio arhitekturu …

Beogradska ali i okolo po Balkanu arhitektura u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio pomak unapred u nalaženju autentične Beogradske arhitekture. U prvom planu je forma i istraživanje lika zgrade kao prevashodni izazov. Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici tog trenda trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu. Pokušavaju da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u ovdašnjoj nevelikoj produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži ponekad. Očituje se taj trend kroz nekoliko desetina izgrađenih zgrada koje su u tom nadmetanju nesumnjivo stasale da budu učesnici u svetskoj trci i budu na bini gde se spektakl odvija. U skladu sa savremenim viđenjem i poimanjem arhitektonskog iskaza u svetu. Ipak, sve pomalo liči na damu koja svoje nedostatke vešto pokriva majstorijama šminkera, plastične hirurgije, silikonskim dodatcima, bojama i garderobom. Dalje

Građani u protestu

Događa se širom države spontani građanski bunt protiv poskupljenja goriva, protest je građanski, bez opozicije, bez konkretnog vođe i organizatora, sami građani putem mreža se okupljaju i poručuju vlastodršcima da više tako ne može, da je režim na ivici da prekorači liniju podnošljivosti. Protest je izbio iznenada, dogodio se zbog jedne ne tako bitne stvari, poskupljenja goriva, protest je samo kulminacija raznih predhodno učinjenih bahatih poteza i činjenja režima kao što je kontinuirana laž a koja traje već treću godinu o povećanju penzija i plata, pa opet laganje o nekom ekonomskom napretku dok statistika govori o tome da je država među onim nisko pozicioniranim na svetskm listama koje se bave vrednovanjem kvaliteta života ljudi i građanskih sloboda. Taložili su se problemi poslednjih godina i formirali ovdašnju sredinu u kojoj su građani živeli, jedan po jedan problem je nadolazio i onda je ventil koji je vlast pritiskala popustio te je proključalo. Ljudi se okupljaju i protestvuju i to je važan znak da više nije kao do sada, da se nešto promenilo i da protest nije više samo posao opzicije koja to nije ni umela niti mogla da radi ili pojedinaca koji su se odvažili da govore šta misle. Građani su preuzeli stvar u svoje ruke, njihova poruka je jasna i odlučna i kaže da ovako ne može dalje, ne samo to oko cene benzina, već o tome da vlastodršci treba da čuju i slušaju glas javnosti, građana i da svoje činjene usklade sa njihovim realnim i životnim potrebama.   Dalje

Grad je kulisa ili urbani ginjol

Beograd je u proteklih sto i još malo više godina bio u vlasti kneževine, zatim kraljevine, bio je okupirani grad, onda su ga osvojili komunisti koji su svoja načela sprovodili u početku rigidno a onda, kad su se ustoličili i pogrešno zaključili da tu ostaju do kraja sveta što ih je i načelo, počeli su da ista načela sprovode u olabavljenoj formi ali bez obzira na sve, ostavili su ovde značajan trag koji se ne može zanemariti i o urbanoj matrici kada se govori,o sadržajima i arhitekturi, posle je bilo vreme socijalizma gde je raspodela dobara bila prihvatljiva za narod, i najzad u protekloj deceniji ili dve grad je osvojila demokratija ali, mada u kratkom periodu, u veoma različitim formama. Svako je od došavših na vlast donosio svoje misli i namere i gorljivo o tome pričao tvrdeći da će ako se to primeni nastati nešto slično raju za građane. Istina, to bi moglo dovesti u sumnju takav novogovor  jer su neki od njih bili ateisti pa je i pojam raja mogao da se shvati sasvim relativizovano. Odnosno, doživljaj raja i pakla kada se radi o urbanoj sudbini grada, posebno u viđenju ateista često ne pokazuje neku bitniju razliku. Međutim, bez obzira na sve ideologije koje gradom prohujaše u tom proteklom veku matrica grada nije bitno izmenjena tu oko Kalemegdana ili šire gledano, o čemu postoje mnoga neslaganja čistunaca u tumačenju istorije grada, u krugu dvojke, odnosno u središtu grada gde je još ranije zasnovan i gde mu je utkana memorija od iskona. Sve posle toga, okolo izgrađeno u bilo kom vremenu i sa bilo kojim namerama samo okružuje suštinu i potvrđuje je. Dalje

Đubre gradsko i novi put ka prosperitetu

Važi priča je da je Beograd prljav grad i to veoma zaprljan. Na ulicama, trgovima, parkovima, u haustorima zgrada, posvuda je đubre, kese, pikavci, hartije raznih boja i formata, izmeti kućnih ljubimaca ali ima i starih građanima nepotrebnih stvari, nameštaj, crkli aparati i svašta još. Okolo grada, uz saobraćajnice divlje deponije veoma raznovrsnog otpada, građevinskog, poljoprivrednog i rečeno pojednostavljeno svega što više građanima i preduzetnicima nije potrebno te se toga ratosiljaju ostavljajući bilo gde pa to čini da prilazeći Bogradu biva jedan sasvim posebna ugođaj za ljubitelje neobičnosti.

Gradska služba zadužena za čistoću radi nekako svoj posao, čisti, odnosi bačeno ali ne postiže, građani su agilniji i prilježniji u poslu zatrpavanja grada otpadom te čistači nemaju šanse da ih pobede. Dobro, nisu oni savršeni, odlikuju se manama kao i svi drugi ovde ali se ne može reći da nisu u akciji, u Beogradu Dalje