DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA U SLICI I REČI

Gojko Božović izdavač i urednik Arhipelaga

(Reč na otvaranju Izložbe crteža Đorđa Bobića u Galeriji Haos, 20. aprila 2021)

Mnogo puta smo čitali knjige ili gledali izložbe na kojima se predstavlja neutaživa autorska nostalgija za gradom koga više nema. U tim knjigama i na tim izložbama, kao i u tolikim drugim žanrovima i medijima, govori se jedna stara i dobro poznata, a opet tako ljudska i neophodna priča o iskustvu koje je promenilo svetom, minulo kao da ga nije ni bilo, o formama grada kakve više nećemo videti koliko god da žalimo za njima, o prizorima koji nam se neće ukazati a koliko juče su bili tu, negde pored nas, o ljudima koje nećemo sresti a davali su gradu boju i suštinu, glas i pojavu, dobru notu i pravi sadržaj.

Graditelj i pisac eseja o graditeljstvu Đorđe Bobić uopšte nije krenuo tim tragom. On nije hteo da nas suoči s bilo kojim mitskim ili zlatnim dobom grada, s bilo kojim povlašćenim trenutkom gradske istorije ili s bilo kojim trenutkom u kome je grad pokušavao da se pribere i dođe sebi od istorije koja je upravo završena.

U svojim knjigama o gradu i na svojim radovima predstavljenim na ovoj izložbi Đorđe Bobić je umesto sećanja ponudio susret sa činjenicama stvarnosti, umesto mitskog grada izneo je pred nas slike grada stvarnog da stvarniji ne može biti, umesto nostalgije ponudio nam je jasnu kritičku svest.

Nostalgija je iskupljujuća sila koja iz nepodnošljive ili barem neprihvatljive egzistencije milosrdno odnosi u doba kada smo bili mlađi i bolji, srećniji i sređeniji, hrabriji i postojaniji, u boljim okolnostima i sposobni za bolje okolnosti. Ali nostalgija je pomalo i koruptivna jer olako prašta i olako iskupljuje, pomažući nam da stvarnost postepeno prihvatimo tako što nećemo živeti u njoj nego u zlatnom dobu našeg i gradskog iskustva.

Ovaj Georgije pred licem čijih se radova večeras nalazimo odlučio se, ne samo na ovoj izložbu i nipošto ne samo na ovim radovima, da perom i mastilom probode aždaju nostalgije kako bi nam pokazao da moramo biti ljudi svog vremena i ljudi svog nevremena i kako se moramo suočiti s gradom kakav on uistinu jeste, posle svega što se s njim dogodilo, a ne s gradom kakav smo zamislili i kakav smo poznavali.

Polazeći od „iluzije građenja grada“, Đorđe Bobić u seriji radova, od kojih su neki više crteži, drugi više karikature, dok su treći ispunjeni energijom stripa, pokazuje kako se jedna iluzija postepeno materijalizuje, postajući razobručena razgradnja grada i neskriveni monopol nad njegovom stvarnošću. Duhovit i u toj duhovitosti nezlobiv, kritičan i u toj kritici istrajan, Bobić je u svom dnevniku u slici i reči iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i iz godine u godinu sklapao i sklopio upečatljivu hroniku grada pred čijim prizorima moramo zastati, jer su oni svedočanstvo o razgradnji grada i o arhitekturi u krajnjoj prinudi.

Mi smo društvo u kome ljudi lako odustaju od svojih planova i namera. Čovek ne mora da bude arhitekta da bi video koliko nedovršenih kuća i koliko nedovršenih poslova ima u Beogradu i Srbiji. A pogotovu čovek ne mora biti arhitekta da bi video kako je Beograd, koji je u svojoj dugoj i nimalo mirnoj istoriji, uprkos svemu, nekako uvek čvrsto stajao na zemlji, odjednom, i to baš u naše vreme i pred našim varljivim očima, izgubio tle ispod nogu. Ne, nije Beograd stao na neki čarobni ćilim, niti se zatvorio u kakvu kulu od slonovače, mada je ta kula od slonovače izgleda poslednja adresa mnogih Beograđana, nego je čas na vodi, čas na vašaru, čas u cirkusu, čas u spomeničkoj gužvi i inflaciji, čas opsednut prizorima kakvih u Beogradu ranije nije bilo.

Pesnik je svojevremeno video more oko Beograda, ali ni najraspusniji naderalistički pesnici, koji su u nekontrolisanom i automatskom pisanju videli krajnji smisao poezije, nisu mogli da zamisle Beograd u kome će se vrednost spomenika određivati po količini utrošenog materijala, a značaj istorijskih ličnosti po tome koliko će skupo koštati njihovi spomenici.

Od jednog do drugog rada Đorđa Bobića idemo kao od jedne do druge činjenice stvarnosti. On crta, beleži i pamti, jer veruje da grad ne može bez pamćenja, a da njegovi stanovnici samo u odgovornosti prema sopstvenom pamćenju i sopstvenoj stvarnosti mogu da potvrde dostojanstvo vlastitog iskustva.

I tako u nesmirenom traganju za gradom nastaje, čas u knjigama, čas na izložbama, ovaj dnevnik jednog građanina. Građanina koji grad traži i ispituje, a građane podseća i opominje.