ZA UMERENI BEOGRAD

Preturam po arhivi i nađem papire iz 1982 godine o pokušaju promene mišljenja o gradu … tada smo to pregnuće zvali „Za umereni Beograd“ … pa evo nekih od zatečenih papira, tek podsećanja radi …

 

Radionica za popravku grada pod geslom „Za Beograd, ovde i odmah“ je bila akcija čiji je inicijator Skupština grada Beograda, idejni tvorac Gradonačelnik Bogdan Bogdanović, izvedena je u organizaciji preduzeća „Beograd projekt – Centar za planiranje urbanog razvoja“ sa ciljem da se obnove zapušteni i zanemareni delovi prestonice uz učešće građana samogradnjom i ličnim angažovanjem. Akcija je usporena a kasnije ugušena jer je bila na putu da umanji uticaj institucija i unese novu energiju pravljenja grada van institucija i do tada nepoznatu  slobodu građana u odnose sa dužnosnicima.

Učesnici akcije: Goran Božović, Đorđe Bobić, Miša David, Romana Ćirić, Miodrag Ferenčak, Slobodan Lazić, Vladimir Macura, Nenad Novakov i Mihajilo Novitović

 

RADIONICA ZA POPRAVKU GRADA

BILTEN : BROJ 1… OKTOBAR 1982. … GODINA IZDANJA I

Hoćemo da u Radionici radimo na menjanju načina razmišljanja o Beogradu, jer su se vremena i uslovi promenili te je potrebno istaći princip: Za Beograd, ovde i odmah

ZA UMERENI BEOGRAD 

Očigledno je da Beograd doživljava krizu koja potresa veliki broj gradova, a koja je izmeđju ostalog uzrokovana nedovoljnom efikasnošću urbanističke prakse i nedostatku novih svežih ideja i koncepta. Moglo bi da se ukaže na neke probleme. Dalje

Public participation u urbanizmu … a šta to beše ?

 

Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

Gradskim urbanističarima upisano je u radne, svakodnevne, zadatke da stvaraju viziju o gradu, naravno fantastičnu i optimističku, da unapred sagledaju kako će grad biti i izgledati, da nacrtaju i opišu rast i promene urbane matrice, stremeći ka nekom vremenu koje pristiže a naziva se budućnost. Treba da uzimaju u obzir i ljude, njihove težnje i potrebe ali to čine kroz svoju prizmu, služeći se pre svega statističkim merama, uopštavanjem, traženjem najmanjeg zajedničkog sadržaoca ili već nekom takvom matematikom što u polazu isključuje građanina kao subjekta građenja grada. Sve je to naizgled tako ali ipak iza njihovog napora stoji potreba da se zadovolje nalozi nadređenih im političara i dužnosnika čiji su službenici i od kojih im zavisi opstanak. Dalje

MOŽE LI GRAD DA PLAČE

Danas je moj gost Arhitekta Dragoljub Bakić … 

Tekst je objavljen u Politici 19 januara 2018 u rublici POGLEDI

Može, ako ga rane.
Beograd su ranili-oni koji ga nedovoljno vole.Možda ga čak i mrze .
Ranili su ga u lice,oštetili mu njegov profil koji je on najradije isturao slikarima,
bilo da su ga slikali na pergamentu ili urezivali na bakarnim pločama.Od sada će
taj profil Beograda biti sakriven od njegovih građana i onih koji ga posećuju-visokim betonskim čudovištima – biće zazidan.
Držao se vekovima,odolevao hiljadama bombi i topovskih đuladi-da bi danas zadobio ranu od koje se nikada neće izlečiti.
Potreba da napišem ovaj tekst nastala je odmah nakon objavljivanja intervjua sa gradskim arhitektom koji je novinarka Daliborka Mučibabić osmislila i vodila i koji je Politika objavila u rubrici Beogradska hronika-5Januara ove godine.
Moja prvobitna ideja je bila da pokušam da ja odgovorim na potpuno istovetna pitanja jer novinarka nije od svog sagovornika dobila prave odgovore već brdo
proizvoljnih,neargumentovanih,improvizovanih stavova i zamena teza.
A onda sam shvatio da je besmisleno da polemišem sa ovakvom vrstom odgovora,pogotovu što su sama pitanja bila veoma ozbiljna ,profesionalna i adekvatna i da su u stvari već sadržavala i davala prave odgovore. Pokušaću zato da iste teme osvetlim sa druge strane i objasnim zašto su Beograđani tužni i zašto njihov grad plače. Dalje

Iznuđeni pejsaž … pejsaž u vremenu

Bila je tada u praistoriji pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom, ispod padine prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda teku već poznata događanja, pećinu je naselio Praotac sa plemenom, posle, kad mu je pećina postala tesna otisnuo se u okolni zatečeni pejsaž i počeo da seče drveće za svoju nastrešnicu a kad je zatrebalo i za gorivo. Dakle, tako je počelo. Praotac je uzimao od prirode ono što mu je bilo potrebno u količini koja mu je odgovarala ne vodeći u tom trenutku računa o posledicama, jedino na šta je obraćao pažnju je da ne seče biljke u blizini svog staništa da ne bi narušio mogućnost (načelo) što manje primetljivosti, sekao je malo dalje. Padina je oćutala nasilje, očuvala je reljef ali, lišena zelenih krošnji, naoko je delovala ogoljeno, zelenu boju lišća nadvladalo je sivilo tla. Ipak, mogla se uočiti izgrađena nastešnica te je arhitektura tako, prvi put, postala deo pejsaža.

Nije sečom šume Praotac načinio i uzrokovao jedinu nepodobnu posledicu, pored toga, ubacio se u lanac ishrane loveći biljoždere, neulovljeni su otišli na drugu stranu a sa njima i mesožderi i najzad, sve je to doprinelo promeni lika i sadržaja pejsaža ali i ambineta. Posle nekoliko godina, kad je preterao sa sečom pojavile su se erozije, klizišta, nedostatak vode, te mu mesto nije više odgovaralo, otišao je na drugo stanište i pošto se sve ponovilo počeo je da razumeva igru uzroka i posledica i, u iznudi, bivao je pažljiviji preme okruženju. U sledećem koraku izmišljeni su poljoprivreda i stočarstvo, šume i samonikle livade sa svim pripadajućim živim svetom behu smetnja proizvodnju hrane pa su, u ime opstanka Praočevih naslednika odstranjene. Napredkom civilizacije nastali su rudnici, pa onda fabrike i najzad gradovi veliki i neumereno razvijeni uz neznatne ostatke zelenog, tako da je planeta počela da dobija lik artefakta načinjenog ljudskom rukom. Dalje

Nije fer prema atleti Aleksiću … čoveku od čelika

© 2010 Scott Rudd
www.scottruddphotography.com
scott.rudd@gmail.com

Objavljeno Saturday, 13. October 2012. Ovaj tekst objavih 2012 godine pa sada opet da ga ponovim jer eto nje opet će biti medju nama u Muzeju savremene umetnosti … a hteo sam onda da kažem, sada i ponavljam, da sve to sa njom i promocijom ovde u Beogradu nije fer prema atleti Aleksiću, zaboravljenom sasvim a koji je daleko pre nje činio isto i čisto, bez pompe i nadodataka o tome da je to umetnost … on je to radio da bi preživeo …

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi – u ali im je j….. kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao. Dalje