Đorđe Bobić

TRAGANJE ZA GRADOM

Rezime

Knjiga „Traganje za gradom« je pogled na rad Arhitekte Đorđa Bobića u proteklih pedeset godina. Izabranih sto pet projekata i tekstova nastalih u proteklih pola veka traganja (za gradom) prikazani su redosledom po godinama kako su stvarani, u izvornom obliku prvog pojavljivanja. Na stranicama knjige su zabeleženi odgovori na pitanja i teme koje su iz godine u godinu, presretale Arhitektu i cilj je da čitalac kad zaklopi poslednju stranicu dokona, bez pretenzije da taj model bude i pravilo, da Arhitektura nastaje uvek neumitno zavisna od kulturnog modela, ekonomske moći i političkog opredeljenja zajednice, pravila društvenog sistema, ideoloških uzansi, estetskih normi, zatečenog nasleđa, vrednosti prirodnog okruženja i pre svega, potreba i da se van toga Arhitektura ne može ni dogoditi.

Arhitekta je tragao (za gradom) u okolnostima koje su se neprekidno i radikalno menjale, izmenjeno okruženje je uvek i iznova bilo novi izazov, zato su odgovori do kojih je dosezao na isto pitanje o gradu iz dekade u dekadu često sasvim drugačiji. Tačka oslonca, uporište odakle je polazio i gde se uvek mogao vratiti da bi predahnuo pre novog koračanja i koje nije podlegalo promenama je težnja da nađe put, uverenje da ta staza postoji, ka Arhitekturi koja je autentični deo okruženja, održiva i korisnicima prihvatljiva ali i sledbenicima koji će tek doći i koji će zatečeno i nasleđeno moći da prilagode svojim potrebama. Ako čitalac na stranicama ove knjige pročitavši je nađe tu poruku tada je pedeset godina traganja (za gradom) bilo vredno uloženog truda, ne samo Arhitekte, već i svih sagovornika, podržavaoca i oponenata bez čijeg učešća traganje ne bi imalo svrhu i ne bi bilo moguće.

Beograd, uprkos svemu, čak i povremenoj smeni stogodišnjih platana radi lakšeg postavljanja cevi za vodovod i nekih kablova, traje u vremenu. Protokom vekova nastala je prošlost grada kojom se građani ponose, mogu sami sebi dokazivati da nisu tikve bez korena i čak poneseni dokazom svog postojanja prihvate one biljčice za koje stručnjaci tvrde da su platani ili da će za nekoliko decenija biti nalik onima koji su platili krošnjom ometanje prostiranja podzemnih cevki. Istovremeno građani čeznu za budućnošću gde će biti mnogo bolje nego u sadašnjosti podržanoj prošlošću, mada ne mogu baš uvek da objasne kako će to posle izgledati. Beograđani su veoma osetljivi i na jedno i drugo vreme, brinu o starim, nekada izgrađenim zgradama i ambijentima i ljute se kad se to menja, osim kada su platani u pitanju. Zaboravljaju da ima nekih Beograđana koji žele nešto da stvore sada, svoj i sebi primeren ambijent pre svega. Ne misle da postojeći, ovovremenski grad može jednostavno da se preseli u buduće vreme o kome oni imaju svoju viziju. Dakle, neminovno je da grad u trajanju menja način života ali i svoj lik; grad prati svetsku modu, izazove nove urbane kulture a i tehnologija nije kao pre, novi klinci misle nekako drugačije i onda se događa međugrađanska borba za prostor gde bi se to sve događalo. Ipak, na sreću Beograda, mladi uspevaju da ostvare svoju nameru a otpori onih od ranije ih čine čvršćim i borbenijim ali i nudi im se mogućnost da mladalački entuzijazam preispitaju i primete da svet ne počinje od njih.

Dalje →

Od kada se Praotac, posle obavljenog posla sa pećinom i predavanja stvari u ruke sledbenicima, otisnuo u virtuelne, nebeske prostore odakle je posmatrao kako naslednici i sledbenici razrađuju ili razgrađuju njegovo delo, oni grebeni su u početku, u njegovo vreme viđeni kao mali kamenčići koji vire iznad površine mora, posle su rasli pogurani nametnutim, vladaskim potrebama, još kasnije kapitalom ili politikom ili prosto vizijom nekog ko je imao moć da nadograđuje te dve stene i drži ključ za odbravanje prolaza između njih po sopstvenoj volji. Da sve oko rasta grebena i ključarenja ne bi zvučalo vulgarno izmišljen je i, naravno, opšte prihvaćen eufemizam o napredku civilizacije i unapređenju kulturnog obrasca bez objašnjenja o uzrocima i posledicama, ali sa naglašenim slovom o ključarima.

Dalje →

Beograd na raskršću. To je već toliko puta izrečena mantra kojom se dokazuje (kome, ako ne samom sebi...) da svet koji putuje na sve strane prolazi kroz Beograd i tom prilikom nešto uzima ili ostavlja. Nema veće prednosti za grad koji je stekao privilegiju da nikne na takvom mestu. Preci što su ga osnovali ostavili su nam nasledstvo, mesto na raskršću neprocenjive vrednosti, očekujući da prema njemu budemo pažljivi i da ga mudro koristimo. Međutim, to što smo tu ne može se dobro iskoristiti ako sve ostaje na ponavljanju mantre, jer mantra je okamenjena misao, streotip kao isprika za propuštane prilike. Zato je vremenom preovladao virtuelni religijski zamagljen pogled u svetlu budućnost, pa je razmišljanje suspendovano, a prednost postojanja na raskršću, i realni i mogući prosperitet od toga, potpuno skrajnut.

Dalje →