Arhiva - kategorije: Tekstovi

KO JE VLASNIK GRADA

Pitanje je postavljeno veoma davno, oduvek je to bilo u fokusu a posebno je postalo važno pre vek ili dva kada je ono što bi se nazvalo začetkom građanske klase osvojilo pravo da glasno kaže šta misli i to sa svoje parcele kao njen vlasnik. Takođe, kapital je postao dostupan svima koji su bili sposobni da se njime bave i stiču ga, kao manjina, osvajajući sve više prostora kao vlasnici pre svega. I onda je pitanje postalo bitno i tražilo je odgovor: ko je stvarni vlasnik grada a u nastalom, ovom vremenu biva od najvećeg značaja i obeležava epohu u kojoj grad i svet opstaju. Prema knjigama u katastru jasno je naznačeno ko je vlasnik čega u gradu, zgrada, zemljišta, puteva, žica za struju i onih cevi što vodom opslužuju ili onim drugim što prljavštinu odnose i sa tog aspekta sve je jasno, dobro, skoro sasvim jasno jer uvek ima nekih začkoljica oko imovine. Naime, katastar kaže ko je vlasnik kuća, placeva i svega što jeste proglašeno privatnom imovinom pojedinih građana ili nekih firmi pa je nastao i pojam privatnog interesa. A ulice i trotoari, pa i drvoredi, trgovi, parkovi, šume, infrastruktura, javne zgrade, obale reka, ostrva ako ih ima, to je katastar označio zajedničkim, javnim vlasništvom svih građana i nastao je pojam javnog interesa. Rečeno je takođe u tim spiskovima ko je u ime građana, vlasnika, nadležan da se o tome svemu, o javnom interesu, brine. Ali ako se gleda na ukupnost gradskog fonda, sve te imovine, koja je grad i ako se grad vidi kao jedinstveni entitet onda su građani neopozivi i autentični vlasnici grada, grad je vlasništvo svih građana, posebno onog dela grada iz sfere javnog interesa. I još, u knjigama, onim katastarskim i ponegde u zakonu rečeno je da se građanima određuju prava i obaveze prema javnom interesu, obaveze da pune gradsku kasu da bi se odatle grad održavao i razvijao. Moglo bi se reći da se time posebno naglašava da su građani u suštini vlasnici. Grada. .

Svoje vlasništvo putem biranja (izbora) vlasti i onih koji tu vlast obnašaju oni, građani, ustupaju svoje vlasništvo izabranima samo na upravu ali i uz obavezu da o svojim delanjem po gradu građane obaveštravaju, pitaju i saglasnost za nameravane akcije traže. Dakle, građani nisu izabiranjem vlastonosaca njima u vlasništvo grad dali, ustupili su im samo na brigu i staranje, dok izabranima traje mandat, i za to ih plaćaju kao što čine i za svaku drugu uslugu. Naglašeno je da se ta usluga mora usredsrediti na javni ali i privatni interes radi usklađivanja te dve opcije jer saglasije javnog i privatnog u urbanoj strukturi upravo grad čini prostorom za bitisanje svih građana koji u njemu životno vreme provode. A vlasnici su vodoizvorišta, šuma, obala reka, ulica, bar tako piše u onim papirima.

Ako su potrebne izmene kad dođe vreme za neke novine jer su potrebe građana i grada izmenjene i uznapredovale, posebno nadošle one iz javne sfere, građani i vlast o tome razgovaraju, u zakonu pite da treba da se i dogovaraju šta je preče. Predlog može dati bilo ko, pojedinac, grupa građana, firma, vlasti što gradom privremeno upravlja u ime građana, pa ako postoji potreba i interesovanje a ima i mogućnosti da se neka  javna, zajednička svojima, teren neki, preinači i bude novo građevinsko polje za zidanje, na primer, kako bi tu neko gradio nešto komercijalno onda građani treba da se sa tim saglase, vlasnici treba da budu pitani i da to odobre. Posle ide i drugi deo kada se radi o ceni prodajnoj, opet vlasnici, građani, treba da kažu dali im cena po kojoj će neko to kupiti odgovara ili još bolje obavezna mora biti licitacija pa ko više ponudi biva izabran i sa građanima pravi ugovor a građani odlučuju na šta će se taj novac od prodaje njihovog zenljišta potrošiti.

Pa sad, ako su građani vlasnici javnog dobra, tla gradskog, građevinskog ili nekog sličnog, reka, obala, šuma i svega što je u ataru gradskom popisanog u katastarskim beleškama kako onda može gradska vlast a ni ona iz republike ne zaostaje samovoljno i ne pitajući građane da poklone tlo nekom privatnom investitoru da bi on tamo gradio a građani bivaju oštećeni, prikraćeni za 100 hektara gde će biti Beograd na vodi ili još 650 hektara zemljište uz vodoizorište na Makišu koje će možda zbog toga presušiti, mogu se pomenuti i hektari šume u Košutnjaku koje bi da poseku opet nove gradnje radi, pa uz taj poklon vlast, opet bez postavljenog pitanja vlasniku, građanima, troši javni novac iz gradskog budžeta koji građani pune izvršavajući svoje obaveze, plaća vlast infrastrukturu i saobraćajnicve da bi primalac poklona, privatni investitor na poklonjenom tlu gradio i profit sebi stvarao a ni vlastonosci ne ostaju u toj raboti kratkih rukava.

I onda, posle opisanih događanja oko BGDa na vodi i Makiša, opet da se ne zaboravi Košutnjak, sledi povratak na pitanje: ko je vlasnik grada … građani ili vlastonosci? Odgovor nije dalek niti nejasan. U knjigama piše a tako i zakom kaže da su građani stvarni vlasnici grada i posebno kada je u pitanju javni interes te bez njihovog učešća i saglasnosti nije dozvoljeno urbanu strukturu menjati a ni u katastru slova menjati. Vlastonosci na privremeno izabrani i od građana najmljeni da vrše usluge održavanja grada, uzeli su (oteli) sebi pravo da bivaju u Beogradu realni vlasnici tako što samovoljno prisvajaju i arče grad, za svoje ili već čije interese, čine tu profitabilnu rabotu sa autentičnim vlasništvom građana ne pitajući ih.  

Trpljenje građana ali i grada je na izmaku, prostor iz sfere javnog inetersa je sve manji, pretače ga vlast u privatni, Građani izopšteni iz gradskih zbivanja, uskraćeni im je učešće u gazdovanju gradom i grad za njih biva tajna,  postaju podstanari u svom gradu, kao svi oni koji iznajmljuju pravo da negde budu plaćaju kiriju gradodavcu ali počinju ra razumeju situaciju u kojoj su se protiv svoje volje našli i počinju, sve burnije da traže da im se grad vrati. Odlaze na onaj šalter gde se zakon štiti i krađa prijavljuje i pitaju kako da zaštite svoja prava. Za sada odgovora nema, šalter je zatvoren i građani ostaju na ulici. Onda shvate da je to sada jedino mesto za iskazivanje svog prava, i kako nema drugog prihvataju da tu budu, istrajavaju na tom mestu gde mogu da kažu svoj stav, podsete vlastonosce na ona slova iz katastra i zakona i zaštite svoj grad. Oni što vlast obnašaju gledaju ih sa prozora svoje kancelarije, uznemireni onim što vide i čuju, množe neosrvariva i prevarna obećanja građanima na ulici ne bi li ih na saglasnost privoleli ali i ubrzavaju arčenje gradskog tla jer vreme ističe a iseljenje nije tako daleko. Selidba u ovom slučaju podrazumeva da sve stvari gradu i građanima otete ostanu u ta kancelarijska četiri zida da bi oni što dođu, vlasnici grada, to po zakonu i urbanim pravilima nanovo rasporedili tamo gde one pripadaju i gde im je u Beogradu mesto. Jedino na svetu …

VELIKO RATNO OSTRVO

Opet je ostrvo tema jer su beogradski vlastonosci namerili da na njemu načine novo vodoizvorište, da ga buše, grade reni bunare i još neka postrojenja što bi moglo da promeni eko sredinu i ugrozi opstanak tog preostalog, jedinog autentičnog zaštićenog prirodnog dobra u samom središtu Beograda. Pisao sam o Velikom Ratnom Ostrvu 2013 godine pa je nažalost, došlo vreme da tekst ponovo objavim, upozorim na opasnost koja ostrvu preti ali I Beogradu. 

Ratno ostrvo ili Veliko ratno ostrvo je na vidiku građanima i onima što lađama prohode Savu i Dunav i svima je čudno kako opstaje onako prirodno i netaknuto obližnjom civilizacijom koja je tu okolo, preko reka. Niko nije znao odgovor dok nije naišao Praotac u jednom od njegovih, sa vremena na vreme, nailazaka tek da vidi šta ima i reče nekome usput da je Ratno ostrvo mesto gde obitava Mudro Biće odvajkada, od kada je sveta. Čulo se to brzo, prohujao glas po čaršiji i ostade priča o Mudrom Biću ispod, negde u šumi ili iznad ostrva.

 Tu je bilo i za vremena kada ostrva nije bilo, kada je tu stolovalo Panonsko more ali je Mudro Biće znalo još tada da je mesto dobro za grad i mnoge neprilike od prirode ali i od namera ljudi nametnute nisu ga mogle otuda pomeriti, verovalo je u svoju zavetnu reč pa je stoički trpelo i opstalo da čeka vreme ostvarenja. Posle, kada je more oteklo kroz Đerdap u Crno more u ravnici je ostao Dunav da se susreće sa Savom a dodir je, podno vrha grebena, posle nazvanog Kalemegdan, obeležen Ratnim ostrvom gde je Mudro Biće ostalo postojano da čuva mesto za grad a kada je grad nastao i sam grad.

Pre desetak vekova ili još više Mudro Biće je dočekalo svoju priliku da kaže nekim prolaznicima a kojih je bilo mnogo ovuda na susretu dva sveta i voljnim da ga saslušaju,  da je dobro imati grad na ušću dve velike reke, da je baš to mesto za njihov grad i oni su poslušali i napraviše grad koji posle postade Beograd.  

Zato je Ratno ostrvo središe grada, Mudro Biće i dalje stanuje tu, niko ga nikada nije video niti sa njim zborio pa mnogi dovode u pitanje njegovo postojanje. To, da li ga ima ili je samo posledica želje žitelja grada na grebenu da imaju nekog ko o njima vodi računa i bdi i pomaže kad je neka nevolja nadošla, nikada se neće saznati jer ako bi se doznalo, čarolija bi nestala i Mudro Biće bi izgubilo svoju zaštitničku moć, dovelo bi u pitanje razlog i svrhu opstanka na tom mestu, bila bi mu odjednom neudobna ostrvska klima i zeleno okruženje, počelo bi da mu smeta glasanje ptica i lepet krila i odlučilo bi da se pomeri negde dalje, otišlo bi na neko drugo mesto, da savetuje neke druge prolaznike u vezi izgradnje nekog novog grada, a Beograd bi ostao sam i nezaštićen.

Sada Ratno ostrvo jeste skoro u sredini grada, ali nije tako uvek bilo. Nekada, neposredno po nastanku grada, Ratno ostrvo je bilo istureno ka severu kao grudobran, prema močvarnoj ravnici na obe obale Dunava i povremeno je bilo uporište ratnika, pa otuda i naziv ostrvu, koji su čeznuli da osvoje grad na grebenu i to im je u par mahova i uspevalo. Posle je izgrađen Novi Beograd na mestu močvare, a kada bude izgrađen Treći Beograd na levoj obali Dunava zaista će se potvrditi njegovo mesto u samom središtu. Ipak tu nije važna geografija i geometrija, Ratno ostrvo je središte zato što je iz njega došao glas o mestu za grad, da bude na obalama reka a zatim na sve strane, samo što horizont ne dotakne.    

Na Ratnom ostrvu su retke ptice odasvud, odlaze i dolaze tamo i, kad se vrate, donose glas odasvud, pronose poruke i odavde na sve strane, tako povezuju Beograda sa svetom. Takođe ptice kad doleću, mnogo njih ovde na ostrvu sviju gnezda i izležu svoje piliće. Ratno ostrvo je tako njihova domovina, a rođenjem na ratnom ostrvu mogu se ti ptići nazivati Beograđanima.

Zaista je jedinstveno da u središtu grada bude pusto ostrvo sa očuvanom izvornom prirodom, biljkama, pticama, gmizavcima kojih nema okolo, ostrvo koje se vidi odasvud i to je dragocenost koju treba čuvati. Ne samo zbog staništa Mudrog Bića, već i zato što je Ratno ostrvo verovatno najvažniji znak koji obeležava identitet duha Beograda. Ostrvo je ekološki i prirodni rezervat, zaštićen zakonom kao prirodno dobro, zaštićeno i urbanističkim planom gde se insistira na zelenom, na vodi, na očuvanju privilegije ostrva da bude poplavljeno svake godine jer tako eko sistem opstaje, tu se čuva priroda onakva kakva je bila i ako se izdrži i ne dozvoli graditeljsko nasilje koje se sa vremena na vreme ustremi na njega, osteće takva. Ostrvo je pribežište za ptice ali i za Beograđane od zla, loše muzike, glasnih komšija ali i od samih sebe. Tamo mogu da se izoluju i osame, zaštite i mogu da posmatraju i čude onome što se događa u Beogradu tamo, na grebanu i podno njega, preko reka.

Ali nikako ne treba misliti da je ovo  mesto bezbedno zauvek u Beogradu. Ratno ostrvo je sa vremena na vreme tema jer je bila namera da se tu gradi neki velelepni centar za zabavu i kockanje sa neizbežnim hotelima veoma luksuznim, predlgana je i žičara sa Ratnog ostrva pravo na Kalemegdan preko ušća, a imalo je i namere da se učini most ka Novom Beogradu ili izgradnja zoo vrta sa kavezima za divlje životinje a o pticma koje su tu starosedeoci tu nije bilo reči. Pa da bi se tako što izgradilo nameravano je podizanje nivoa tla ostrva i bedemi radi zaštite od poplava jer takvi sadržaji ne vole da su im noge do kolena u vodi. Takve ideje su zaista postojale a ako ih je bilo ranije pa su na sreću Beograda angažovanjem branitelja ostrva nekako osujećene, moguće je da nisu zaboravljene bez obzira na zaštitui i urbanističke planove. Mogu se probuditi i ponovo i napasti ostrvo, nije nemoguće da neka politička vizija uz volju onih što prostor gledaju samo sa lukrativne strane, ili obnovljena urbanistička ideja sve promeni i onda je Ratno ostrvo izloženo opasnosti i može postati jedan od gradskih kvartova. Uostalom, jednom je uvažena umetnica sa referencom jabuke iz Njujorka predlagala trokraki most sa jednim pipkom na ostrvu a ima i ideja o nekoj veoma velikoj srpskoj kuli svetilji po sred prirodnog zaštićenog dobra.    

Zato je oprez neophodan, zatišije može biti taktička zamka, da se otupi i uspava duh branitelja, mada i kad nastupi uspavanost zna se da Mudro Biće bdi kao i proteklih vekova i pozvaće kada bude vreme i potreba da se ogrne ratnički plašt. Borba za opstanak Ratnog ostrva traje i opuštenost je nedopustiva uprkos Generalnom planu i zvaničnoj zaštiti prirodnog rezervata. Beograđani treba da spavaju na jedno oko i čekaju poziv sa ostrva, nesanica da bude njihov doprinos za opstanak i očuvanje staništa onog Mudrog Bića ispod, negde u šumi ili iznad ostrva, jer ako graditelji nadvladaju i započnu neku nepodopštinu u vidu razigrane arhitekture moguće je da će Mudro Biće posle toliko vekova dići ruke i otići, neće se više znati kako je i odakle nastao grad. Zato je izgradnja bilo čega, izgradnja bedema i podizanje nivoa ostrva radi zaštite od poplava nemoguća, jer se Beograd onda ne bi prepoznao, ostao bi dezorijentisan u svetu bez svog središta.

Javni interes vs privatnog

Šta je javni interes posebno u urbanizmu, u urbanoj matrici ali i van gradske strukture, negde u pejsažu? To je kada ima stvar koja se tiče svih ljudi u gradu ili na planini a obuhvata sve što je bitno za njihov opstanak, život i funkcionisanje uobičajenih a neophodnih rutina. To je Infrastruktura, zelenilo, ulice i trgovi, javne zgrade poput škola, dečijih ustanova, zdravstvenih ustanova, spomenika kulture i istorijskih utočišta gde se prošlost i dotadanje stvaralaštvo naroda čuva a ne treba zanemariti ni one zgrade gde se događa kultura a treba da je dostupna svima.

Naravno uvek postoji neki nenaglašeni ali prisutni konflikt između različitih viđenja, bilo da se radi o potrebama, moći i kapacitetu ljudi da razumeju šta je preče i da se usaglase, stvarajući savremenost koja im je potrebna ali i da poštuju ono stvoreno pre njih. Onda treba da je država sa svojim zakonima prisutna i obavezna da usaglašava nesaglasije među građanima ali i nerazumevanje i oprečna mišljenja građana i vlastonosaca i neprekidno upozorava na značaj javnog interesa kako bi grad opstao. Ali, dali je baš tako ovde, u ovom gradu, Beogradu i zemlji Srbiji.      

Gondola za preko reke i Kalemegdan, zaštićeno kulturno dobro, oba objekta su iz sfere javnog interesa. Ako gondola ugrožava zidine Kalermegdana ko odlučuje šta je tu važnije i koji javni interes biva stariji i za građane bitniji. Za sada gradska vlast je na strani gondole uprkos znatnom otporu građana koji su izabrali zidine Kalemegdana kao javni inretes koji treba braniti.

MHE u pokušaju da budu izgrađene stavljanjem reka u cevi pa sledi borba ljudi koji tu okolo, oko planinskih reka žive sa vlasnicima privatnog kapitala, nastaje tuča, motke i nasilje. A zakon kaže da je u zonama gde je prirodno dobro zaštićeno MHE ne mogu da se grade. Država je pasivna jer vlastonosci imaju svoj interes da podrže kapital pa ljudi sa terena brane zakon i svoj opstanak silom.

Makiško polje je beogradsko izvorište pijaće vode a grad je učinio plan da se u neposrednoj blizini vodoizvorišta, u oper zaštićenoj zoni, gradi naselje i depo metroa a sve to podrazumeva četiriipo miliona metara kvadratnih raznih zdanja. Voda jeste javni interes najvišeg nivoa, resurs bez koga opstanka grada nema. Plan je usvojen uprkos protestu građana i struke (dobro, neki iz struke su kao lojalni službenici uradili taj plan a u istom dokumentu naglasili da je to sve opasno i rizično i da može ta gradnja ugroziti vodoizvorište) i javni interes je potisnut snagom naraslog i državi dragog privatnog interesa očitovanog u kapitalu.

Pitanje je: ko odlučuje o zaštiti javnog interesa ? Ko brani opstanak grada i građana u njemu?

Vlast je sebi prisvojila pravo da vrednuje stvari uprkos zakonu i potrebi ljudi, ne samo onih koji tu žive već i svig drugih u državi, svih onih koji će tek doći i grad naći bez vode.

Privatni interes je u trenutku odluke u sva tri navedena slučaja, gondole, MHE i Makiša,   prevagnuo uprkos zakonu, stavu javnosti. Vlast i kapital, udruga lukrativna, ujedinjena oko zajedničkog interesa zanemarila je svoj primarni zadatak i zaduženje koje su na izborima dobili od građana i to je očito, bezobzirno i bahato, neodgovorno prema građanima koji su prevareni onim obećanjima i rečima pre nego su birali. 

Umesto države i njenih institucija čiji je zadatak, uvek treba ponavlja reč o obavezi njihovoj da štite pre svega javni interes, ljudi koji vide delovanje vlasti in vivo i shvate da im je opstanak ugrožen moraju da ga silom brane, da javni interes, kako država sa svojim partnerom, kapitalom, ne bi taj opstanak ugrozila.

Država koristi sve svoje raspoložive resurse da otpor građana spreči, takođe koristi silu, koristi i svoju moć da komanduje institucijama i struci u njima pretvarajući ih u najmljene servisere za svoje potrebe, pa onda u Skupštini grada 61 osoba u zvanju gradskih odbornika kao lojalni serviseri vlasti izglasaju plan za Makiš, pa Urbanistički zavod Beograda uradi i potpiše plan Makiša, opet u ulozi servisera vlasti a to podrazumeva stavljane profesionalne etike u stranu, ali u njemu, u planu, ima stavka koja upozorava da tim planom predviđena gradnja može da trajno da ugrozi vodoizvorište, pa Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda potpiše projekat za stanicu gondole u zaštićenim zidinama Kalemegdana prihvatajući bez stida svoj serviserski status, pa država pošalje policiju da urede stvar oko MHE i spreče protest ugroženih ljudi.

U tim događanjima, događanjima koja se događaju ovde, nažalost počinje da liči na posrnuće struke u institucijama koja verno prati udrugu vlasti i kapitala, liči na neke nove, ovde nove ali u raznim diktaturama već ranije viđene načine koje kuda po planeti i onda ne preostaje građanima, svim ljudima koji se osete ugroženi da protivno demokratskim načelima koriste silu da bi upravo demokratska načela odbranili, ali i svoj opstanak. Ugrožen od države.