Beleška o uličnim tablama …

Kada se govori o nazivima ulica u Beogradu na prvi pogled taj diskurs nema veze sa urbanizmom. Ali nije tako, nazivi ulica i mesta u gradu, tgova, gradskih krajeva, kvartova, pijaca, ili nekog ćoška koji je prepoznavan po kafani koja više ne postoji ali se ćošak i dalje po njoj zove, jesu integralni deo urbane matrice. Po nazivima se prepoznaje gradska matrica i formira mentalna mapa Beograda u svesti građana po kojoj pamte svoj grad i u njemu komuniciraju. Uslov za istorisko pamćenje i trajna zabeleška o važnim, sudbonosnim ili radosnim događajima ili očuvanje uspomene na značajne ličnosti koji nekad behu. Vremenom, virtuelna mapa se dopunjava, u njoj je tako zabeležena gradska istorija odvajkada pa do juče. To je veća vrednost za opstanak grada od očuvanja zdanja, pamćenje grada je trajnije u virtuelnoj slici grada nego što se okom u šetnji ulicama može videti.

Beogradski je da se stečena ili vremenom stvorena, izgrađena urbana slika menja. Forma, lik i arhitektonika unutar gradske matrice se prilagođava savremenim potrebama i jeziku stvaranja grada, to je naravno sasvim prirodno kao što je oduvek bilo svugde po planeti. Ali u Beogradu su i istoriske poruke, koje nemaju formu i lik, samo sadržaj i značenje i mada se zapamćeni događaj desio davno i to se menja. Nazivi ulica i mesta u Beogradu su drugačiji često, uglavnom prateći političke potrebe i mentalna mapa je ugrožena, postala je previše i prečesto promenljiva, nestabilana je i sve je teže ili čak nemoguće pamtiti grad, pa je i komunikacija građana sa okolinom ugrožena.

Glavna ulica Beogradska je dobila naziv po maršalu Titu nakon rata i oslobođenja Beograda. Posle je naziv promenjen u toku revizije istorije, vraćeno je ime Kralja Milana. Jedno vreme, između dva naziva, država je bila u ideološkoj konfuziji pa je posvetila ulicu Srpskim vladarima i tada nije bilo jasno da li se i Broz tu podrazumeva. Onda je ruski zvaničnik, pre neki dan, održao lekciju afirmišući sovjetske generale, oslobodioce Beograda i tražio da se ulice opet zovu po njima, ne zbog Rusije ili generala, već zbog čina kojim se ubeležiše u gradsku istoriju. Ovde su govorili, nekako stegnuto, o narodnoj vojsci koja je zajedno sa Sovjetima oslobađala grad i to je ličilo na nevešto izbegavanje da se kaže da je Beograd oslobodila NOV, partizanska vojska čiji vrhovni komandant beše Josip Broz a operativac koji je dojezdio na konju Peko Dapčević. Naciste i fašiste jesu pobedili, pa onda i ono rukovanje sa Čerčilom kao priznanje pobedničke koalicije. Mentalna mapa je opet poremećena, oni su oslobađali svoj glavni grad a izbrisani su iz istorije i oduzeto je pravo na sećanje, i njima, borcima, i Beograđanima. Mada je tada Beograd zaista bio svet.

Svetogorska ulica je sedam puta menjala ime još od devetnaestog veka pa bi se moglo reći da promene naziva nisu sasvim ovovremenski patent. Prvo se zvala Dva bela goluba, tri puta je bila Svetogorska a bio i Klemanso i Bitoljska, kako ko prođe promeni ploču sa nazivom, bila je to očito vrsta odavanja dnevne počasti i namirivanja računa iz računa odvajkada. Urbana slika i imena ulica kao gradski znak su korišćeni kao sredstvo za političko iskazivanje stava, namere ili trgovine, sve jedno. Bilo bi dobro vratiti se u devetnaesti vek i pustiti bele golubove natrag, bar simbolišu mir a i lepo zvuči, prija uhu i bezazleno je. I tako, ima mnogo toga što se promenilo, prvo one ulice sa datumima, pa onda one sa imenima događaja u nezgrapnim skraćenicama, moglo bi se reći da to ima smisla. Bilo je i kad zbunjena vlast nije znala šta će, kao ono sa Zmaj Jovom kome je oduzeto pola ulice i umuvana mu je Kneginja Ljubica, pa Karnegijeva oko koje se opet lome koplja uz pitanje a ko to beše, pa Makenzijeva i još po nešto.

Vraćanje starih, izvornih i prvih imena ulica po redosledu iz gradske prošlosti je proklamovano pre neku godinu, kad se ovde uselila demokratija, ne bi li se ispravile u poslednjih nekoliko decenija učinjene istoriske nepravde prema onim koji behu pre, a onda privremeni pobednici nađoše priliku da nametnu svoje vrednosti, ko se ne uklapa ćušnut je u zaborav. Bilo je toga i mnogo ranije, još za vreme kraljevine, ali ono beše monarhija, pa onda je bio komunizam, pa onda isto to ali se zvalo socijalizam a sada je demokratija koja ima obavezu da bude razumna i prema istoriji bližoj i daljoj, posebno Beogradskoj gde se sve važno događalo i gde su ljudi zasluživali svojim delom da im se ulice imenom zovu. Dobra je bila ideja da se vrate ploče na početke ulica onih promenjenih posle Drugog svetskog rata. Tako je uglavnom i bilo, uz mnogo izuzetaka, ideološki i politički uslovljenih, koji su nameru razvodnili i učinili je nevidljivom.

Očekivanje je bilo da se ozbiljno i zaista odgovorno prelista istorija i učini vrednovanje svega toga i da se ustanovi ko je zaslužan i ko može biti zapisan na tabli za naziv ulice. Ispalo je drugačije, mentalna mapa je menjana u proteklih desetak godina i poslata je poruka da istorije gradske posle drugog svetskog rata i nije bilo osim nekoliko časnih izuzetaka koji potvrđuju nepravilno pravilo. Liči to sve na nanovo pisanje istoriije i to rade pobednici, šta se može jer uvek je tako bilo, ali ovde se izgleda ne zna baš ko je pobednik. Zapravo ima ih mnogo i svi tvrde da su to baš oni a ima i udruživanja onih pa dele slavu i priznanja, a često se pravi pobednik gura pod tepih pa onda i pisanje gradske istorije ide aljkavo i zbrkano.

Urbana mapa je pomerena i u njoj su pomešani kulturni obrasci iz raznih perioda gradskog života a vrednovanje istoriskih činjenicae relativizovano do mere kada građani dižu ruke od sopstvenog grada i umesto brige o potrebi zapisivanja prošlosti putem naziva ulica i mesta u mapu, sekiraju se oko troškova za novu ličnu kartu i promeni adrese što sledi kad se naziv menja. Posle, i grad i građani kao da su nigde nikli, mentalna mapa u svesti koja se nosi sobom neprekidno i prenosi sa kolena na koleno se rastače, taj zapis je vredniji od svih knjiga i starih planova iz arhiva i urbana slika postaje dnevni doživljaj. To se na brzinu sklepanim, za posebnu priliku sletom ne popravlja.